Sećamo se 4. juna na Tjenanmenu | Politika | DW | 04.06.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Sećamo se 4. juna na Tjenanmenu

Zbog čega bi se trebalo sećati krvavo ugušenih studentskih protesta 1989. u Pekingu? Pa to se dogodilo pre 30 godina, to je daleka prošlost, misle mnogi. Ne, nije. To ne sme da padne u zaborav, smatra profesor Peri Link.

Sećamo se 4. juna jer je Đijang Đilijan (student ubijen tokom protesta na Trgu nebeskog mira, prim.red.) tada imao 17 godina. On još uvek ima 17 godina. I uvek će imati 17 godina. Jer mrtvi ne stare.

Sećamo se 4. juna jer će izgubljene duše koje su se okomile na Lijua Sijaoboa (dobitnik Nobelove nagrade za mir, pisac i kritičar režima, prim.red.) dok ga nisu ubile, proganjati i nas, dok ne umremo.

Sećamo se 4. juna jer je odsjaj vatre na bajonetima nešto što niko ne može da zaboravi. Čak i ako to nije lično gledao.

Sećamo se 4. juna jer je taj dan otkrio pravu prirodu Komunističke partije Kine. Nijedna knjiga, nijedan film, nijedan muzej to ne bi mogao vernije da pokaže.

Sećamo se 4. juna jer su na taj dan ubijeni obični radnici. Ne sećamo se imena većine njih, jer većinu njihovih imena nikada nismo ni saznali. Ali pamtimo ih kao ljude. I sećamo se da nikada nismo saznali njihova imena.

Sećamo se 4. juna jer je taj dan otelotvorenje najgore strane Kine. Ali i najbolje strane Kine.

Sećamo se 4. juna jer se toga dana dogodio pokolj – ne samo „racija“, „incident“, „događaj“. Nije to bio kontrarevolucionarni ustanak. Nije to nikakvo mutno sećanje. Ili, kao što neko dete u Kini danas misli, nešto što se nikada nije dogodilo. Bio je to pokolj.

Sećamo se 4. juna jer, kako je kineski profesor Fang Liži to mudro rekao, bio je to jedini slučaj koji mu je poznat u kojem je jedna nacija napala samu sebe.

Taiwan Taipeh - Perry Link - Professor für East Asian Studies der Princeton University

Prof. Peri Link

Sećamo se 4. juna jer želimo da znamo čega se sećaju vojnici koji su tada ubijali. Isprali su im mozak na obodima grada pre nego što su ih poslali da izvrše smrtonosne naredbe. I oni su, dakle, bili žrtve. Ne znamo kakve su im misli u to vreme prolazile kroz glavu, ali sećamo se toga, jer želimo da znamo.

Sećamo se 4. juna jer je Ding Cilin (aktivistkinja za ljudska prava i majka jedne od žrtava studentskih protesta 4. juna 1989, prim.red.) još uvek živa. Ima 82 godine. Kada napusti svoju kuću, policajci u civilu je prate – zbog bezbednosti. Njene bezbednosti? Ne, zbog državne bezbednosti. I da, to je živa istina: režim s bruto društvenim proizvodom od 100 biliona juana i dva miliona vojnika mora da se štiti od 82-godišnje starice i njenih ideja. Toga bi se trebalo setiti.

Sećamo se 4. juna kako bismo pružili podršku onima koji održavaju sećanje na taj dan živim. Sećamo se pojedinačno, ali sećamo se i zajedno.

Sećamo se 4. juna jer nas sećanje čini boljim ljudima. Takva komemoracija u našem je interesu. Kada političari govore o „interesima“, to se odnosi na materijalne interese. Ali moralni interesi su isto tako važni – ne, još su i važniji. Važniji od jahti.

Sećamo se 4. juna jer je to bila istorijska prekretnica za jednu petinu čovečanstva. Prekretnica u strašnom smeru. Nadamo se da to nije bila prekretnica koja će biti kobna za čitav svet. Ali to ne znamo. To ćemo tek da vidimo.

Sećamo se 4. juna jer kada ga se ne bismo sećali, ne bismo imali nikakvu ideju o tome šta se tada dogodilo. Da li bismo to sebi mogli da predstavimo? Ne.

Sećamo se 4. juna zato što postoje ljudi koji žele da se sećamo. Njih teši to što znaju da se sećamo.

Pogledajte video 00:49

Tjenanmen 1989.

Sećamo se 4. juna jer ima i ljudi koji ne žele da se sećamo. Oni žele da zaboravimo. Jer zaborav ima političku moć. Kakva podla igra! Moramo se suprotstaviti toj moći, čak i kada bi sećanje na pokolj bilo jedini način za to.

Sećamo se 4. juna da ne bismo zaboravili kako kineska vlada laže sebe i druge. Ona kaže da je kineski narod davno doneo „pravu presudu o kontrarevolucionarnom ustanku na Trgu nebeskog mira 1989.“ Ali svake godine 4. juna policija u civilu sprečava ljude da dođu na trg. Zašto? Ako Kinezi, kako tvrdi vlada, veruju u sve to, zašto onda ne dozvoljavaju ljudima da dođu na trg i osude kontrarevolucionare? Prisustvo policije pokazuje da režim ne veruje u sopstvene laži.

Sećamo se 4. juna jer takvi događaji dugo potresaju ljudski um. Čak i kada bismo pokušali – ne bismo mogli da ga zaboravimo.

Autor teksta, Peri Link, je profesor komparativne književnosti i stranih jezika na Univerzitetu Kalifornija. Prethodno je radio kao profesor za istočnoazijske studije na Univerzitetu Prinston. Njegova specijalnost su kineski jezik i književnost. Link je bio deo ekipe koja je prevodila „Tjenanmenske dosijee“, zbirku tajnih dokumenata kineske vlade nakon masakra 1989. na Trgu nebeskog mira.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video