San o domovini | Evropa | DW | 02.12.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

San o domovini

Šta je domovina? I gde se ona nalazi? Može li čovek da se oseća kao stranac u svom rodnom mestu, a da bude „kao kod kuće“ negde u belom svetu? O tome u svojoj kolumni piše Stanislav Štrasurger.

Ako izuzmemo naše gradske sokake i naše navike, ako izuzmemo veze našeg krvnog srodstva, ostatak sveta je strašna džungla u kojoj mogu da prežive samo zlikovci. Tako su to glavnom junaku "Poljskog jahača" pridikovali njegovi baba i deda. Ali, on je uvek želeo da ode. Španski, višestruko nagrađivan, pisac Antonio Munjoz, Molina opisuje kako Manuel od svog detinjstva sanja o tome da pobegne iz svoje male domovine, andaluzijskog gradića Magine. Hteo da bude građanin sveta - da govori strane jezike i živi u najvažnijim svetskim metropolama - Parizu, Njujorku ili Briselu.

Glasovi

Kao što to i priliči jednom pobunjenom momku, Manuel je slušao Dorse. Stalno je puštao "Riders on the storm" i "Break on trough". Tako je naučio engleski; šezdesetih godina u nastavnom programu španskih škola nije bilo stranih jezika. Kasnije je Manuel postao simultani prevodilac i san mu se ostvario.

Kada je već zašao u tridesete, ponovo je čuo kako mu se obraća glas njegovog dede. I odjednom mu je čitav dotadašnji život izgledao neuspešno.

Dedin glas je rekao: ako napraviš samo još jedan korak - nema više povratka. Zauvek ćeš postati tuđinac. Za tebe više neće biti mesta koje ti je važno toliko da želiš da se u njemu zadržiš. Jer svaki čovek ima samo jedan jezik i jednu domovinu, možda samo i jedan grad i jedan kraj u kojem živi.

Ko je sad u pravu, Manuel ili njegov deda? Jesmo li mi ljudi osuđeni na to da kao mladi sanjamo o nekakvom drukčijem životu koji bismo živeli, van uskih granica naše domovine, da bismo decenijama kasnije dali starima za pravo i pokajnički se vratili u roditeljski dom?

Zlo tamo negde

Mene lično roditelji (zajedno sa moje dve bake) u detinjstvu nisu učili da je daleki svet strašna džungla. Iako je u poslednjoj dekadi gvozdene zavese za to bilo dovoljno razloga: veliki deo moje porodice je ubijen u Drugom svetskom ratu a u vazduhu je visila moguća konfrontacija sa trulim kapitalizmom.

Od kuće sam u svet poneo jedno drugo učenje: zlo sveta neće mimoići ni naš grad, ni naše krvno srodstvo.

To trenutno pokazuje i kampanja #MeToo na društvenim mrežama. Bezbroj ljudi, pre svega žena, piše o svojim, delom traumatičnim, iskustvima. Neka su povezana sa tuđincima, ali mnoga potiču iz detinjstva i bližeg okruženja, iz kuće, radne svakodnevice ili najuže okoline. Onima koji su do sada verovali da samo zli tuđinci napastvuju i siluju, potrebna je hitna aktualizacija.

Šta mi to govori? Vrli domaći svet je san. On je utopija.

Na ličnom, egzistencijalnom nivou, on oduvek prati ljude. Nekima je on možda doneo sreću. Za neke predstavlja pritisak. U porodičnom krugu se taj san često prenosi kao istina, pri čemu on često nije ništa više od obične laži. Naposletku, odluka o tome gde prebiva zlo ovog sveta: u našem ili tuđem gradu, sasvim je proizvoljna.

Kada se prenese u političku ravan, laž o vrlom domaćem svetu se često pretvara u instrument vlasti. Kao takva, ona je tek nedavno etablirana. Zajedno sa pojmom nacije i identiteta, ta laž spada u varljiva otkrića 19. veka. Bez nje ne bi bila bila moguća mobilizacija i fanatizacija miliona ljudi koji su u 20. veku bili spremni da žrtvuju ličnu sreću, napuste svoje porodice i odu u rat kako bi se međusobno ubijali. Domovina, na političkom nivou - to je eksplozivna stvar.

Ljudi su domovina

Protagonisti Munjoza Moline uspeva da se odupre razornoj snazi utopije o domovini - na oba nivoa. Njegovo sećanje zahvata dublje od glasova babe i dede. On piše o patnji svojih bližnjih i onda kada oni o tome ćute.

Stanislaw Strasburger (Mathias Bothor)

Stanislav Štrasburger

Posle mnogo traženja, Manuel svoju domovinu nalazi u... ljubavi. Baš kao što je to tako i u jednoj od njegovih omiljenih pesama Dorsa. Iz koje se probija glas Džima Morisona: I found an island in your arms / Country in your eyes.

Ja sam lično - uz Manuela. Za mene su ljudi ti koji čine domovinu. Oni mogu da žive u mom rodnom mestu, ali i sasvim daleko odatle. Uvek se radujem susretu s njima u mestima u kojima žive. Slično važi i za mene samog. Ima više mesta u kojima se rado zadržavam. Moj rodni grad Varšava je jedno od njih.

Stanislav Štrasburger je rođen u Varšavi. Pisac je i kulturni menadžer. Objavio je knjige: "Opsednutost. Liban" i "Trgovci istorijom". Živi u Berlinu, Varšavi i raznim mediteranskim gradovima. Član je saveta društva "Humanismo solidario".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android