„It's the economy, stupid!“ Pre nešto više od četvrt veka, Bil Klinton je s tim saznanjem postao američki predsednik. Da se sa dobrom privredom mogu dobiti izbori zna i Redžep Tajip Erdogan. Pa on je bio taj koji je početkom 2000-ih tursku privrredu izvukao iz duboke krize.
Zahvljajujući novcu Međunarodnog monetarnog fonda i hrabrim reformama, Turska je postala omiljena investitorima i poželjno tržište, a ljudi su, zahvaljujući Erdoganovoj ekonomskoj politici, imali više novca u džepu.
Tradicionalne ekonomske veze
Nemački preduzetnici su se takođe u velikoj meri angažovali u toj zemlji. Njih oko 7.000 posluje u toj zemlji i zapošljava više od 120.000 ljudi. Među njima su i velika imena: Boš, Folksvagen, MAN, Alijanc i BASF (čak od 1.880), a to je who is who nemačke privrede. Ali i mnoge kompanije srednje veličine su u Turskoj uočile atraktivno mesto za biznis. To nije nikakvo čudo, s obzirom na to da ekonomske veze između tih dveju zemalja imaju dugu tradiciju. Naime, Fridirh Veliki je još 1761. sklopio trgovinski ugovor sa slutanom Mustafom III. Sto godina kasnije, mnogi nemački trgovci i zanatlije otišli su u Tursku. Takozvani „bosforski Nemci“ odigrali su veliku ulogu u proširenju trgovinskih veza.
Nakon Drugog svetskog rata su pak stotine hiljada Turaka došle u Nemačku. Kao takozvani „gastarbajteri“, dali su veliki doprinos nemačkom „privrednom čudu“.
I sad ova kriza. Pad lire Tursku na tržištu čini manje atraktivnom. Investitori su odavno počeli da povlače kapital iz zemalja u ubrzanom ekonomskom razvoju poput Turske. Jer SAD, otkako je tamošnja Centralna banka promenila carinske stope, deluju kao atraktivnije mesto. Uzrok za vrtoglavi pad lire pre svega je autokratska politika predsednika Turske. On može koliko god hoće da psuje po „zlim tržištima“ ili „međunarodnom carinskom lobiju“ i sve to da naziva „američkom kampanjom“, ali neko kao Erdogan ne može da prenebregne ekonomske razloge.
Stvari s Bogom
Sa svojim tvrdnjama „vi ima mate dolar, mi imamo Boga“, Erdogan ni u kom slučaju ne može da zadobije poverenje investitora. Upravo zbog toga što je i Turska zemlja koja zavisi od međunarodne trgovine, ne bi trebalo da psuje po dolaru i evru. To više deluje kao očaj, a manje kao pokušaj da se povrati poverenje.
Turskoj ne može da pomognu Nemačka i nemačka privreda, to može samo turski predsednik. On mora da se pobrine za stabilnost kako bi firmama i investitorima obezbedio sigurnost, a pre svega pravnu sigurnost. On mora da poštuje nezavisnost centralne banke, a ne da joj diktira da smanjuje kamate kako bi pod kontrolom držala inflaciju. To tako ne funkcioniše.
Nemački preduzetnici u svakom slučaju pažljivo posmatraju situaciju i razmišljaju o svom tamošnjem angažmanu. Pre svih su srednje firme te koje moraju dobro da kalkulišu, ako na primer sirovine ili mašine poskupe s obzirom na to da se trgovina odvija u dolarima. Tako bi proizvođači tekstila ili sportske opreme mogli brzo da budu prisiljeni da proizvodnju prebace u Aziju. To bi trebalo da bude jasno i predsedniku. Ali, tako to biva kada se okružiš samo onima koji ti povlađuju, a kritičare strpaš u zatvor. I opijen sopstvenom ideoilogijom, ekonomsku pragmatičnost polažeš na veru u Boga.
Nemam ništa protiv Boga, ali to nije dovoljno u pitanjima ekonomije.