Samo da ne bude devojčica | Evropa | DW | 09.05.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Samo da ne bude devojčica

U romskom naselju u bugarskom gradu Vidinu žene retko imaju više od dvoje dece. I to ne samo zato što nemaju novca, nego i iz straha da ne rode – devojčicu, koju bi onda zadesila njihova sudbina.

Nije lako biti devojčica u romskom naselju u Vidinu u Bugarskoj. Tedi (ime promenjeno) je to očito već odavno shvatila i zato ne želi da ima decu. U stvari bi vrlo rado rodila, ali samo dečake. Njena je prijateljica već postala majka – „na svu sreću, jednog dečaka“ – ali ni ona ne želi drugo dete: „Ako bi bila devojčica, onda bih radije otišla odavde, u inostranstvo!“

„Moj se život već završio

Ja sam mesec dana stanovala u ovom naselju. Tu sam upoznala samo jednu ženu s petoro dece – sve druge imaju maksimalno dvoje. One ne žele decu, jer nemaju novca. No postoje i drugi razlozi o kojima se nerado govori, priča mi Tedi. Žene ne žele ćerke. Boje se da bi ih mogla zadesiti ista tužna sudbina: brak u dobi od 14 ili 15 godina, prekid školovanja, nezaposlenost, život posvećen samo udobnosti supruga. Postale bi bake s 30 godina.

„Imam 35 godina i brinem se o dvogodišnjem unuku“, priča Ani. U glasu joj se oseti žal što je postala baka u godinama u kojima mnoge žene u Evropi još nemaju ni sopstvenu decu. No još je nešto muči: „Stalno molim svog muža da se odselimo u Nemačku. Ovde se moj život već završio. Imam unuka, o pravom životu nemam pojma. U inostranstvu bih mogla da dobijem novu šansu. Tamo žene smeju da rade, a ne samo da služe supruga.“

Poznat je fenomen sklapanja maloletničkih brakova. Ali zašto se na hiljade romskih devojčica prisiljavaju na život koji ne odgovara njihovom uzrastu? Romsko naselje mi nudi različite odgovore na to pitanje, no svi se mogu svesti na jedno: žena mora da svoju nevinost pokloni suprugu. Brak u ranoj dobi je jedino jamstvo za to.

Bulgarien Roma-Siedlung der Stadt Vidin

Žene postaju bake sa 30 godina

„Svom sinu sam rekao da brzo mora da uzme devojku jer će mu je uzeti drugi“, kaže Ivan. S njim sam dugo razgovarala o ulozi muškarca u bračnom životu. „To je bila greška. Djevojčica je bila stara tek 13 godina kada su se venčali. Ona je imala nekoliko pobačaja. Lekar je rekao da najmanje godinu dana ne smeju da imaju seksualne odnose. A onda je moj sin počeo da spava s drugim devojkama. Bio je mlad, nismo ništa mogli da uradimo.“

„Jednostavno smo odveli devojku“

U stvari je sklapanje braka bio tipični slučaj otmice devojke – mada Ivan taj pojam ne želi da upotrebi. On, naime, smatra da otmice kao „tradicija“ više nisu u duhu vremena: „Devojka se otima i ako se opire, muškarac je može silovati kako bi bio siguran da pripada samo njemu. Kod nas je bilo drugačije. Mi smo devojku jednostavno odveli.“ U njegovom pogledu se vidi molba da mu dam za pravo.

„Nisi mu valjda dala za pravo?“, uzrujala se Milena kada je doznala za taj razgovor. To je bila otmica i ništa drugo, govori ljutito. Kaže da taj običaj još uvek postoji. Možda ređe nego pre, ali devojčice su i dalje ugrožene. „I tvoja ćerka?“, pitam i očito pogađam. Milena spušta pogled. Glas joj podrhtava: „Prestani s tim! Jednostavno prestani!“

Još je nikada nisam videla tako uplašenu. Milena je hrabra žena. Svoju je ćerku vaspitala je u duhu ljubavi, slobode i ravnopravnosti. Devojčica zna da žena sme sama da donosi odluke o svom životu. Milena je u romskom naselju nešto poput disidentkinje koja u svojoj borbi ne dobija ni državnu, ni opštinsku, a ni javnu podršku.

Bulgarien Roma-Siedlung der Stadt Vidin

Romsko naselje u Vidinu u kojem je reporterka DW živela mesec dana

U romskom naselju se retko zastupa mišljenje da žena može da živi slobodno. Zato većina devojčica i devojaka laže i tvrdi da su se udale dobrovoljno. Kada bi rekle istinu, imale bi velikih problema. Kaznila bi ih njihova cela okolina.

U Nemačku!

Još dve žene mi pričaju o kolektivnom kažnjavanju. Jedna od njih je učiteljica, stara 23 godine, i uspela je da izbegne rani brak samo zahvaljujući svojoj naprednoj i obrazovanoj porodici. A druga, Šana, bi želela da „vrati vreme unazad i postane novinarka“. „Ako se tako nešto želi, ne sme se udavati. Jednostavno se mora otići odavde. A ako se ne uspe? Onda nemaš ni posao ni muža. A ni korene.“

Sedimo u kafiću. Šana i njene tri prijateljice mi pričaju da žene u stvari ne bi smele da izlaze uveče. One moraju kod kuće da poslužuju porodicu. Jedini izlaz je odlazak u Nemačku – veruju moje sagovornice. „A zašto baš u Nemačku, tako daleko? To je moguće i u Bugarskoj, u drugoj okolini, gde žene mogu da završe školu i same odlučuju o prijateljstvima i izlaze uveče“, kažem. „Da, u suštini imaš pravo“, odgovaraju jednoglasno. „Ali Bugari, kad god nas vide, nazivaju nas prljavim Ciganima. Dakle, radije u Nemačku, tamo smo pošteđeni svega toga.“