SAD i Turska zajedno u borbi protiv terorista?

Jake reči, ne više. Jer, jedno Buš ni u kom slučaju ne želi: da se vojnim sredstvima bori protiv zajedničkog neprijatelja u jedinom mirnom regionu. Predsednik turske vlade, Erdogan, za razliku od njega, nalazi se pod jakim unutrašnjopolitičkim pritisakom – on preti intervencijom, ali bi više voleo kada bi to učinile SAD. Zato što je Erdogan svestan da u ovoj borbi ne može da pobedi.I više od toga, turska intervencija na severu Iraka mogla bi da ima za posledicu građanski rat. 100 000 turskih vojnika u medjuvremenu je raspoređeno u blizini granice , ali je to još uvek samo politika zveckanja oružjem.

I predsednik Buš nalazi se u dilemi. Saveznik Turska već godinama Sjedinjenim Američkim Državama dozvoljava da koristi vazduhoplovnu bazu Inčirlik odakle dolazi pojačanje u oružju i vojnicima za Irak i Avganistan. Prema tome Turska sa punim pravom sada traži pomoć. Medjutim, u odnosu na iračke Kurde Amerika sebe smatra silom zaštitnicom , što izaziva nesuglasice sa Ankarom. A tu je i iransko-kurdska PJAC , ogranak PKK koju SAD snabdevaju oružjem i koja vrši napade u Iranu. U slučaju oružanog sukoba kako bi američki vojnici razlikovali izmedju boraca PKK i PJAC ? Za SAD celokupni Bliski i Srednji istok postao je krizna oblast , oličenje neuspeha sopstvene strategije.Novo krizno žarište na Severu Iraka upotpunilo bi ovu katastrofu.

I zato je predsednik Turske vlade u Vašingtonu malo postigao, bar mereno po njegovim zvaničnim zahtevima. Američki predsednik Buš je Erdoganu samo obećao da će SAD Ankari omogućiti lakši pristup informacijama tajne službe o PKK.

Turski prmijer suočen je sa problemom da narodu i generalima američka obećanja predstavi kao uspeh. Turska vojska naime sledi vlastite interese u sukobu, deluje ratohuškački kako bi omela proces demokratizacije u zemlji.Njoj ide na ruku američka politika, a predsednik Buš može samo da lavira.