SAD i Kuba: dobar početak

Jednog dana, kada istoričari budu analizirali eru Baraka Obame, ovo će sigurno označiti kao jedan od njegovih većih uspeha: obnavljanje diplomatskih odnosa sa Kubom, posle više od pola veka, delom pravog neprijateljstva na političkoj sceni. Zapravo je približavanje Havani trebalo da počne ranije, trebalo je da ga pokrenu Obamini prethodnici. Jer, ni jedna komunistička zemlja ne ostaje onakva kakva jeste, kada njeni građani okuse blagodeti tržišne ekonomije. Pre ili kasnije, diktatori su prisiljeni na kompromise. Vašington to dugo nije shvatao, čak ni posle pada gvozdene zavese u Evropi.

Nenamerno, Obamini prethodnici su jačali komuniste u Havani. Decenijama su mogli na “zle Amerikance" da prebacuju odgovornost za sve što bi kod njih krenulo naopako: nestašice ili loša infrastruktura. To će se promeniti uspostavljanjem diplomatskih odnosa. Američki kapital će, barem srednjoročno, preplaviti Kubu, i tako, nadajmo se, odneti političke naslednike braće Kastro.Zašto je Vašingtonu trebalo tako dugo da pokaže fleksibilnost i pragmatičnost prema karipskom ostrvu? Do 1991. je američko-kubanski sukob bio deo Hladnog rata. Havana je bila uporište Sovjetskog Saveza pred vratima SAD, mada to Kastro nije hteo, bar ne na početku. Kada je sa krovova Kremlja skinuta crvena zastava i na Kubi su nastala ekonomski teška vremena. Buš stariji i mlađi kao i Bil Klinton, nadali su se da će kriza sama svrgnuti crvenu vlast u Havani. Ali, braća Kastro su se pokazala žilavijom, jednostavno su ostali, kao dinosaurusi koji ne žele da shvate da je njihovo vreme prošlo.

Istovremeno je postojao i jak uticaj Kubanaca u američkom azilu. Njihov trenutni vođa, senator Floride i republikanski predsednički kandidat Marko Rubio je zagriženi protivnik bilo kakvog otopljivanja odnosa s Kubom. Njegovi roditelji su rođeni Kubanci. Obaminu odluku da obnovi diplomatske odnose Rubio naziva „izdajom“ žrtva Kastrove vlasti. Tako se osećaju i stotine hiljada Kubanaca u egzilu, pogotovo oni stariji od 40 godina. Mlađi su protiv politike blokade i rado bi posetili domovinu svojih predaka koja je od obale SAD udaljena samo 145km. Međutim, i ta mala razdaljina je do sada bila gotovo nepremostiva. To će se promeniti uspostavljanjem diplomatskih odnosa. Putovanja na Kubu će postati jednostavnija i jeftinija. Uskoro će iz SAD biti redovnih avionskih linija za Havanu. A od jeseni se uvodi i trajektna linija između Floride i Kube: tri ipo sata za 170 dolara. Zanimanje je ogromno, vlada neka vrsta zlatne groznice.

Dakle, sve je u redu? Još ne. Otvaranje diplomatskih vrata će uneti malo svetla u politički mrak Kube. Ljudi će drugačije gledati na svoju svakodnevicu. Doći će do promena, previranja, biće teško. To znamo iz iskustva bivših komunistčkih zemalja istočne Evrope. Upravo tada, ako ne i ranije, Kubancima će biti potreban jak finansijski partner koji će im pomoći u prebrođivanju političkog i ekonomskog puta ka slobodnom društvu. Amerikanci mogu i moraju biti taj partner. Ali, samo ako nauče iz grešaka u prošlosti. Jedna od tih grešaka je da kod drugih vole da se mešaju u vlast. Partnerstvo pak znači suočavanje na istom nivou. Uspostavljanje diplomatskih odnosa je dobar početak - ništa više od toga.