SAD i EU – ravnopravni partneri? | Politika | DW | 10.03.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

SAD i EU – ravnopravni partneri?

Predsednik Saveta Evropske unije Donald Tusk sastaje se ovog utorka (10.3.) u Vašingtonu sa predsednikom SAD Barakom Obamom. To nije sastanak političara na istom nivou. A zašto nije?

Bela kuća poznata je po tome da se malo interesuje za Evropsku uniju kao celinu. Jesu pojedine zemlje EU Vašingtonu važne, ali Unija kao institucija Amerikancima je uvek bila i ostala nešto strano. To naročito važi za predsednika Baraka Obamu. On uvek naglašava važnost pacifičkog prostora za SAD. Ta Obamina orijentacija, ali i njegove sumnje, mogle bi dodatno da budu učvršćene zbog mukotrpnih evropsko-američkih pregovora o zajedničkom Sporazumu o trgovini i investicijama (TTIP). Kao da je reč o neuzvraćenoj ljubavi – kad god su se Evropljani trudili da ugovore sastanak sa Obamom, on im je, ili otkazao, ili je kratki sastanak s vrhovnim predstavnicima EU spojio s nekim samitom koji je ionako bio na dnevnom redu, na primjer u okviru NATO ili G7. Istovremeno, lideri EU su svaki put oko takvih sastanaka dizali veliku galamu.

Pitanje broja telefona i važnost Berlina

Kada Barak Obama, najvažniji državni predsednik na svetu, ugošćava Donalda Tuska, onda on u stvari prima predsednika koji predstavlja državni savez koji je i ekonomski, a i po broju stanovnika jači i veći od Sjedinjenih Američkih Država. Problem je samo to što Tuska gotovo niko ne zna, čak ni mnogi Evropljani. Situaciju dodatno komplikovanom čini to što EU ima tri predsednika. Pored predsedavajućeg Saveta Evropske unije, koji zastupa države-članice (Donald Tusk), tu su još predsednik Evropske komisije (Žan-Klod Junker) i predsednik Evropskog parlamenta (Martin Šulc). Nobelovu nagradu za mir Evropskoj uniji svečano su primili sva tri bivša predsednika (Herman van Rompej, Žoze Manuel Barozo i Martin Šulc). To je za mnoge bilo poprilično zbunjujuće.

Merkel Poroschenko Putin 2014

Spoljna politika EU, kada je reč o Ukrajini i Rusiji, u dobroj meri je u stvari politika Angele Merkel

Koji telefonski broj bi trebalo okrenuti kad želite da razgovarate sa Evropskom unijom, upitao je navodno jednom prilikom bivši američki ministar spoljnih poslova Henri Kisindžer. Da li je to danas broj Donalda Tuska? Janis Emanuilidis, koji radi za briselski trust mozgova „Centar za evropsku politiku“, na to odgovara: „Zavisi o čemu se radi. Kada je reč o TTIP, to bi bio broj predsednika Evropske komisije ili nadležnih komesara, jer oni su zaduženi za pregovore.“ Ali ako se, na primer, radi o Ukrajini i odnosu prema Rusiji, onda bi predsednik Saveta EU bio prvi izbor – dakle Tusk, ističe Emanuilidis, ali i dodaje: „Prvi broj koji će se u brojnim slučajevima nazvati jeste onaj u kancelarskom uredu u Berlinu.“

Obamina video-konferencija

Proteklih godina porastao je značaj nekih važnih država-članica Evropske unije, u odnosu na institucije EU – pre svega značaj Nemačke, smatra Emanuilidis: „Ništa se ne odlučuje mimo Berlina, svejedno da li je reč o ekonomskim ili političkim pitanjima.“

Ali i Tuskova poseta SAD, dodaje analitičar, naglašava važnost saradnje između EU i SAD. Dodatni znak da Amerikanci tretiraju EU kao instituciju od međunarodne političke važnosti, bila je i transatlantska video-konferencija na temu Rusija i Ukrajina koja je održana protekle nedelje. Obama se posavetovao sa šefovima vlada i država najvažnijih zemalja Evropske unije: Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije – ali i sa Tuskom.

Za razliku od njegovog prethodnika, tihog i povučenog Belgijanca Hermana van Rompeja, koji jedva da je javno i iznosio sopstveno mišljenje, Poljak Donald Tusk se vidno ugodnije oseća na međunarodnoj pozornici. „Tuskov nastup je drugačiji Van Rompejevog. On je bio premijer jedne važne zemlje koja igra centralnu ulogu, pre svega u istočnoj Evropi“, kaže Janis Emanuilidis. Pritom je sigurno da Tuskovo poljsko poreklo određuje i njegov stav prema Rusiji. Poljaci i stanovnici Baltika, zbog sopstvenog iskustva iz vremena socijalizma, jasnije mogu da procene opasnost od Rusije nego recimo Nemci ili Francuzi. Zato će Tusk, ukoliko u Vašingtonu predstavi stavove EU kroz tu prizmu, naići na otvorene oči i uši – Amerikanci, naime, smatraju da su, u odnosima sa Rusijom, put diplomatije koja nema kraja i obzirnost prema Moskvi, pogrešni. Tusk je nedavno u govoru pred Evropskim parlamentom upozorio: „Jedan od najvažnijih ciljeva predsednika Putina danas, jeste da podeli Evropu.“

Flaggen der EU-Mitgliedsstaaten vor der Nationalbibliothek in Riga

28 članica – teško do konsenzusa

Dva lica Viktorije Nuland

Uprkos tome što je Evropska unija u suštini sastavljena od, takoreći, 28 delova i isto toliko različitih pogleda i interesa, Tusk kao predstavnik tog konglomerata može da računa da će u Vašingtonu naići na razumevanje. Portparolka Ministarstva spoljnih poslova SAD Meri Harf je pre nekoliko dana izjavila: „Zajedno s našim evropskim saveznicima ističemo značaj jedinstva. To nam je veoma važno.“

A i diskusija oko TTIP i brige zbog mogućeg okretanja SAD od Evrope, relativizovano je opaskom jedne druge saradnice američkog Ministarstva spoljnih poslova. Predstavnica za Evropu Viltorija Nuland pozvala je na „transatlantsku renesansu“. To je ista ona Viktorija Nuland koja je pre godinu dana, u jednom prisluškivanom telefonskom razgovoru sa američkim ambasadorom u Ukrajini rekla: „J***š Evropsku uniju“ (F**k the EU). Dakle, Evropska unija u Vašingtonu itekako ima svoje zagovornike, i to ponekad čak i one od kojih se to ne očekuje.