Sa Talibanima se mora pregovarati
16. februar 2010.
Paštuni žive pre svega na jugu i istoku Avganistana, duž granice sa Pakistanom koju su svojevremeno proizvoljno odredili Britanci tako da je paštunska zajednica podeljena na dve države. Paštuni se u obe zemlje osećaju izolovanim i bez pravog zastupnika.
Taj vakuum vlasti vešto koriste Talibani sa obe strane granice. Oni su radikalni, pribegavaju oružju, ali istovremeno obećavaju bezbednost i rad što nailazi na odjek naročito među mladima koji ne vide nikakvu perspektivu.
Talibani su možda manjina u Avganistanu, ali Paštuni to nisu. Zato bi bilo pogrešno uspešan početak ofanzive „Muštarak“ smatrati pobedom nad pobunjenicima. Potrebno je mnogo više od oružja kako bi se ljudi uverili da postoji alternativa Talibanima.
Ljudima u Avganistanu bliže ideje Talibana
Ljudi na jugu Avganistana do sada su u stranim snagama videli pre svega okupatore koji im nameću nepoznat način života. Videli su kako strani vojnici sarađuju sa starim gospodarima rata protiv Talibana i da su ti ratni zločinci i u Karzaijevoj vladi. Zašto bi, dakle, ljudi verovali stranim snagama i avganistanskoj vladi?
Bez pregovora sa ideološkim rukovodstvom Talibana nema rešenja. Mula Omar i njegovi ljudi moraju biti uključeni u politički proces, dopadalo se to Zapadu ili ne. I to mora biti stvar Avganistanaca. Ideje Talibana mogu biti neprihvatljive Zapadu, ali ljudima u Avganistanu one su bliže od političke koncepcije koju im on nudi. Promene i razvoj moraju uslediti iznutra i za to su potrebni vreme i strpljenje. I zato operacija „Muštarak“ najverovatnije nije početak kraja pobune.
Komentar: Sandra Petersman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković