Ne, te već odavno više nije tajna. Ubrzo nakon pokušaja državnog udara u Turskoj, 15. jula 2016. godine, turska tajna služba MIT postala je veoma aktivna kako bi „neprijatelje zemlje“ uhapsila i van državnih granica.
I da, već odavno su poznate i optužbe na račun turske vlade, zbog postojanja tajnih zatvora, u kojima se pristalice propovednika Gulena sistematski muče. Više od dve godine se takve glasine uvek iznova pojavljuju.
Šta radi Zapad?
Vesti da bi Gulenove pristalice ponovo mogle da budu uhapšene u inostranstvu, u turskim medijima uvek se prodaju kao uspeh – vlada se hvali aktivnostima svoje tajne službe. A da nezavisni novinari istražuju prakse turske tajne službe i da slede određena uputstva, to je naš posao. Ali možemo da pođemo i od toga da je sve što mi znamo već odavno poznato i tajnim službama Zapada.
Ali šta zapravo proizlazi iz tog znanja? Šta čine zapadne zemlje, kojima su te prakse očigledno poznate? Odgovor je jasan: NIŠTA!
NATO-partner Turska verovatno ima privatne zatvore, po svetu hvata navodne „izdajice zemlje“ i turska tajna služba MIT deluje sve intenzivnije u inostranstvu. Ali umesto da se pokaže jasan stav i da se otvoreno govori o tim stvarima, nemačka vlada dalje nastavlja svoju „diplomatiju mirne ruke“.
Čak i ako istina boli
Jedna turska poslovica kaže: „Dost acı söylese de doğru söyler – Čak i ako prijatelj govori stvari koje bole, on samo želi da kaže istinu“. Po tom principu bi zapravo svi strani partneri morali turskom predsedniku Erdoganu da kažu bolnu istinu. Ali oni se ograničavaju samo na pretnju da će pregovori o pristupanju Evropskoj uniji biti prekinuti – što Ankara u međuvremenu doživljava kao vic. Takve izjave uvek samo idu na ruku Erdoganu i njegovim pristalicama, po sistemu: „Hrišćanski klub nas ionako ne želi!“
U Turskoj su najgori neprijatelji zemlje takozvane „izdajice domovine“. Borba protiv onih koji su odgovorni za pokušaj puča iz 2016. godine, to je u međuvremenu postao glavni zadatak turskog predsednika. Gulenov pokret i njegovi sledbenici su državni neprijatelj broj 1. Za Erdogana je to glavni argument, a u Turskoj je to više neko prihvaćeno. Ali demokratsko inostranstvo to naravno vidi drugačije.
Diplomatija mirne ruke nije dovoljna
Predsednik SAD Donald Tramp je bio taj koji je, na svoj brutalan, neotesan način, pokazao kako bi se trebalo odnositi prema Ankari – onda kada su izgledi za puštanje iz turskog zatvora američkog propovednika Endrjua Bransona postali sve manji, Vašington je reagovao odmah. Tramp govori jezikom koji Erdogan odmah razume: pritisak na AKP-vladu, uvođenje sankcija i carina na robu iz Turske. Ekonomske posledice američke odluke od prošlog leta, u Turskoj se još uvek jasno osećaju.
Turska bi konačno morala da pokaže transparentnost u odnosu prema partnerima na Zapadu, da zatvori zatvore u kojima se vrše mučenja i da svim zatvorenicima – i Gulenovim pristalicama – omogući standarde pravne države. U suprotnom, sa Zapadom neće biti uspostavljen odnos poverenja – ni sada, ni u budućnosti.