S bivoljim srcem na dlanu | Mozaik | DW | 26.08.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

kolumna

S bivoljim srcem na dlanu

Sedamdesetih turizam još nije bio nastavak drumskog razbojništva. Već devedesetih se jedan deo Srbije zbio na crnogorsku obalu, a drugi deo je bezecovao sve od Soluna do Halkidikija, u zlatnoj eri paradajz turizma.

Da su južnoamerički starosedeoci slutili kakvu će svetsku karijeru posle Kolumbove kobne zablude napraviti plod zvani šitomatl – na astečkom jeziku to znači pupak debele vode – ne bi poumirali samo od bolesti i pohlepe Evropljana već i usled neizmerne neverice. U Italiji je taj plod, šezdesetak godina posle Kolumbovih putovanja i otkrića nepoznatog kopna, dobio naziv Pomi d’oro, dakle, ljubavna jabuka. Kasnije su to imigrantsko voće koje doživljavamo kao povrće Austrijanci nazvali paradajzer. Radi se o skraćenoj verziji nemačkog izraza „rajska jabuka“. Ili rajčica kako su preveli Hrvati, pomidor kako sa italijanskog nisu preveli Dalmatinci ili paradajz kako su, slušajući skraćenu austrijsku verziju, skratili Srbi.

Dug put je prevalio jarkocrveni plod do mesta na kojem će u poslednjih nekoliko decenija postati oznaka za jednu vrstu ljudi – za one sa niskim primanjima i neutaživom žeđi za odmorom na moru. Zovu ih paradajz turisti.

Njihove preteče, socijalistički turisti iz šezdesetih i sedamdesetih nisu, doduše, ručavali na krcatim plažama. Odmarališta su bila sindikalna ili ferijalna, u njima su nervozne, oznojene tete u menzama kuvale jednolična kontinentalna jela za radničku klasu i njihove potomke.

Ipak, autarkičan boravak na moru je već tada bio srž jugoslovenskog socijalističkog raja. Moj bosanski komšija bi sedamdesetih na fićinu galeriju stavio neverovatnu količinu svega i svačega i sa svojom četvoročlanom porodicom svake godine otprašio put Igala. Tamo je u odmaralištima zveckao escajg u vrelo predvečerje. Bašte hotela su bile pune. Tinejdžeri su se prvi put stidljivo držali za ruke. Ali pod šatorima u kojima se zbijala studentarija već se na mesečini sve češće blistala glatka crvena koža „ljubavne jabuke“ koja bi, isečena na kriške, posoljena, uz četvrt hleba bila najjeftiniji obed u zemlji jeftinih letovanja.

Dragoslav Dedovic Kommentarbild App

Dragoslav Dedović, urednik redakcije DW na srpskom

Tada turizam još nije bio nastavak drumskog razbojništva ekonomskim sredstvima.

Kraj osamdesetih i početak devedesetih su u Jugoslaviji doneli inflaciju, masovnu nacionalističku histeriju, tuče u diskotekama uz Jadran. Kada bi se iz zvučnika pred fajront začuo glas Jasenka Houre Zaspala je zadnja ruža hrvatska to bi domicilnu omladinu bacalo u ekstazu, a oni koji nisu imali isti muzički ukus rizikovali su bes tribalno naelektrisanih fanova.

Onda je poneki automobil sa srpskim tablicama, gurnut sa rive u more, bio prinuđen da glumi amfibiju.

Rat i poratno vreme nisu doneli samo proterivanje miliona već i najveću migraciju turista u istoriji južnoslovenskog brčkanja u moru. Jedan deo Srbije se zbio na crnogorsku obalu, a drugi deo je bezecovao sve od Soluna do Halkidikija. Tada je počela zlatna era paradajz turizma.

Nagradna zagonetka je glasila: Kako da višečlana porodica provede desetak dana na moru, a da to ne košta više od 300 evra? Tako što će u pretrpanim, obično starim kolima poneti sve – konzerve sardine, smrznutu butkicu, sarmu, pasulj i – gajbicu paradajza.

Dok je Hrvatska usmeravala svoju dobrodošlicu na zapadne novčanike, gradeći autoceste i hotele sa zvezdicama, Crna Gora je imala ambiciju da postane Monako. To se, uz poneki uspeh, malo odužilo. Samo da se nekako reši problem vodosnabdevanja, infrastrukture i uopšte, odnosa kvaliteta i cene.

A Grci su na severu zemlje smeštaj trajno prilagodili niskobudžetnoj potražnji.

Uzalud su grčki carinici posle decenijskog tolerisanja odnedavno počeli da zaplenjuju sarmu i pečenje na graničnom prelazu Evzoni. Grčki paradajz je takođe rajska jabuka za srpske turiste, a grčke lubenice mogu da se jedu uz istu strast na plaži dok zalazi sunce.

Meni je dovitljivost pasioniranih turista iz Srbije koji ne priznaju ni jedan drugi vid odmora osim boravka na moru, uprkos evropskoj šampionskoj tituli svoje zemlje (najveći procenat ljudi ugroženih siromaštvom u Evropi) beskrajno simpatična.

Maneov „Doručak na travi“ je jedna od najpoznatijih slika devetnaestog veka, a prvobitno se zvala „Kupanje“. To pokazuje da je umetnički i građanski svet iz zapadnog kulturnog kruga takođe voleo da jede uz kupališta. Shvatio sam da je piknik na otvorenom, koji su proslavili francuski impresionisti, u današnjem svetu firmiranih ljudi potisnut na siromašnije rubove Evrope. Zajedničko osmansko nasleđe ljudi koji jedu napolju postalo mi je očigledno kada sam video s koliko radosti nemački Turci u kelnskim ili berlinskim parkovima rasprostiru svoje letnje sofre uz veštačka jezerca. Srbi, Bosanci, Albanci ili Grci koji ručaju na mediteranskim plažama dele isti uživalački instikt – ne žele da se odreknu dobrog zalogaja uz pogled na more, samo zato što su imućni ljudi zaposeli najbolje terase.

Novi milenijum čeka svog umetnika da ovekoveči „Ručak na plaži“ kao omaž paradajz turistima.

Njima ionako neće biti pristupačno ništa od onoga što propagiraju luksuzni turistički prospekti i reklamni spotovi. Neće biti raskošnih koktela na krovovima prvoklasnih hotela na kojima se diskretno mešaju engleski, nemački, italijanski uz pokoju domaću reč. Neće biti delikatesa u restoranima klupskog tipa u koje pristup imaju samo ljudi koji ključeve svog kabrioleta dobace livrejisanom vrataru. Neće se čuti ah i oh kada dama u Versaće-haljinici sretne damu koja preferira modnu kuću Dolče i Gabana.

Šetaće se kraj mora u Paraliji, Leptokariji ili Stavrosu. Poješće se poneki giros. Popiti poneki uzo. Sledećeg dana peškir umesto ležaljke. Deca koja divljaju kraj mora. I to je to.

Ove godine ću i ja, na izmaku sezone, otići na jug Srbije, kupiti najbolji paradajz za koji znam – bivolje srce – na koji bi, siguran sam, i astečki vladari bili kraljevski ponosni. I uputiću se s tim pupkom debele vode, s tom ljubavnom jabukom, s tim rajskim plodom na dlanu, u Grčku. I tamo, na Sitoniji, u inat svim zarozavanjima nozdrva pseudoelitista, biću srećan.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM