Rut Vajs: 2019. nije jako daleko od 1930.
22. april 2019.
DW: Gospođo Vajs, upravo je objavljen novi tom Vaše velike porodične sage - Porodica Levi u Nemačkoj - u kojoj opisujete život jevrejske prodice unazad više od 350 godina. Ta knjiga seže do 2015. kada u Nemačkoj ponovo jača desnica. Šta ste hteli da ispričate pričom o Pipi, praunuci nemačkog Jevreja Adolfa Levija?
Rut Vajs: Da između današnje generacije i onoga što se dogodilo u prošlosti postoji veliki jaz. Iako od početka nacionalsocijalizma nije prošlo ni sto godina, to je ipak dug vremenski period. Današnji potomci su poput glavnog lika u mom romanu. Pipi se useljava u nasleđenu kuću, ne razmišljajući o tome kome je ta kuća ranije pripadala. Tek kroz jedan požar ona dobija impuls da istražuje. Na taj način će se ona prvi put suočiti s istorijom svoje porodice.
Da li se pritom radi i o pomirenju?
Da, radi se o pomirenju. Razumevanje dolazi kroz lične priče, a ne u kroz veliku politiku.
Hoćete li nastaviti pripovedanje svoje priče?
To zavisi od izdavača. Zapravo, moj ciklus romana na početku nisam koncipriala kao porodičnu sagu. Nakon što sam otišla u penziju, bila sam u Firtu, gde sam rođena, i počela sam da čitam o prošlosti Jevreja, počevši od 17. veka. Otkrila sam da su u tom kraju Jevreji beskućnici tada imali ogroman problem: nije im bilo dozvoljeno da se na jednom mestu zadrže duže od 72 sata. Tako su lutali iz jedne jevrejske zajednice u drugu. Ali zbog različitosti vladarskih poseda, i zato što su svaki put kad bi prešli granicu morali plaćati određenu sumu, bio je to ogroman teret za te siromašne ljude. Počela sam da pišem svoju priču, a onda je izdavač, nakon prvog romana, hteo nastavak.
Kako mladi reaguju na vaša dela?
Neverovatno zainteresovano. U danima kada sam bila na turneji promovisanja knjige, nismo imali nikakvih smetnji. Niko nije ustao, otišao ili se neprimereno ponašao, naprotiv. Ovoga puta je bilo mnogo pitanja. Mislim da to ima veze s trenutnom političkom situacijom, i sa tim da ima izbeglica, mnogo više nego u moje vreme.
Odrasli su u jednom selu u blizini Nirnberga. Nakon preuzimanja vlasti od strane nacionalsocijalista, Vašoj porodici i Vama je život postao nepodnošljiv. Preselili ste se u Firt, gde ste pohađali jevrejsku srednju školu. Kakva su Vaša sećanja na školske dane?
Godine provedene u tom selu i u seoskoj školi bile su veoma lijepe. Mi deca smo bili potpuno integrisani. Moji roditelji naravno nisu pripadali seoskoj zajednici. Postojalo je jedno naselje i mi smo tamo živeli. Bili smo jedini Jevreji. Pored nas je živeo učitelj. Ono što nismo znali bilo je da je on bio član NSDAP-a. Godine 1933. je uticaj nacista bio toliko veliki da se čak i u selu veoma brzo dogodila promena.
Sa dvanaest godina, 1936. emigrirali ste sa porodicom u Južnu Afriku. Zašto baš Južna Afrika?
Moj otac je u aprilu 1933. ostao bez posla. Neki članovi njegove porodice su još početkom 20. veka emigrirali u Južnu Afriku. Oni su garantovali za nas. Južna Afrika je u to vreme još uvek bila otvorena za useljenike, belci su bili traženi. Barem je tako bilo sve dok nije primećeno da imamu pravu boju kože, ali pogrešnu religiju.
Najprije ste radili u advokatskoj kancelariji, zatim u knjižari svog prvog muža, novinara Hansa Vajsa, pa u jednom osiguravajućem društvu i u Londonu u izdavačkoj kući. Kako ste došli do novinarstva?
Kroz paternalizam. Vajs je bio novinar u berlinskom „Tageblat"-u, a ja sam radila u osiguravajućem društvu. Nisam mogla da studiram, nije bilo novca. Tako da sam odmah posle mature počela da radim. Hans Vajs je pedesetih godina bio dopisnik iz južne Afrike za Nemačku novinsku agenciju, DPA. Kada je počeo da radi, još je uvek je postojao VWD (Ujedinjene ekonomske službe), koji je bio odgovoran za privredu. Budući da sam imala prilično visoku poziciju u osiguravajućem sektoru i time veze s privredom, Hans je rekao - radi ti to. Tako sam, pod njegovim imenom pisala - prvo samo članke o privredi.
Južna Afrika je u to vreme bila veoma zanimljiva nemačkim i engleskim medijima, ali nedovoljno da bi se napravila neka zaista velika priča. To je značilo da je morao da baci pogled i na druge druge afričke zemlje. Moj dragi Hans je to uradio nekoliko puta, a onda je rekao: Smatram da ti to bolje radiš. Tako sam vrlo rano putovala po Africi, još u kolonijalnom razdoblju, i to je bila moja sreća. Kada se osiguravajuće društvo za koje sam radila veoam približilo Nacionalnoj stranci, nisam više htela tamo da ostanem. I tada sam pomislila, pokušaću sa novinarstvom.
Kako je izgledao Vaš prvi ponovni susret sa Nemačkom?
Prvi put sam ovde bila 1950. u poseti muževljevim roditeljima, koji su uspeli da prežive. To je bilo neobično za nemačke Jevreje, i znači da sam upoznala Nemačku u vreme kada su ratna razaranje svuda bila vidljiva. Potresno vreme. Bilo je jasno da Nemci još nisu u stanju da se istinski suoče sa svojom nedavnom prošlošću. Ali, zbog toga što smo vrlo rano radili za nemačke medije, mogli smo prilično pažljivo pratiti nemačku politiku. A kao što sam rekla, to inače nije bio slučaj sa nemačkim Jevrejima u emigraciji. Još sedamdesetih godina, dok sam radila za Dojče vele u Kelnu, moja sestra me nije posećivala. Nalazile bi se u Švajcarskoj.
Od 1975. do '78. ste bili šefica redakciji za Afriku Dojče velea. Zašto ste odustali i otišli u London?
Kad sam bila u Londonu, dugo sam razmišljala o tome zbog čega sam otišla. Imala sam pravo na penziju i do svoje šeszdete sam mogla da imaim lep, za mene idealan, posao. Ali u to vreme u Nemačkoj, nisam se osećala baš dobro. Od prvog trenutka, nakon što sam stigla u Keln, doživljavala sam susrete koji su imali veze s prošlošću.
Na primer: Bilo je to vreme između Božića i Nove godine, tražili smo hotel. Uspeli smo da nađemo jedan mali pansion i razgovarali smo s vlasnicom. Odmah mi je ispričala o stečaju jedne banke i rekla - To su opet Jevreji. Posle toga sam se raspitivala kod svojih kolega u Dojče veleu o toj banci. Nije imala nikakve veze s Jevrejima. Takva je bila atmosfera...
Nakon decenija u različitim afričkim zemljama - Južnoj Africi, Rodeziji / Zimbabveu, Zambiji - i u Londonu, 2002. ste se vratili u Nemačku. Gde sada živite?
Sada živim sa svojim sinom u Danskoj. U godinama sam, i smatrala sam da nekako moram biti s drugim ljudima. Jednom će doći i kraj, pa sam htela da budem zajedno sa sinom i njegovom porodicom.
Vi ste Jevrejka, nemačka Jevrejka. Unazad nekoliko godina antisemitizam u Nemačkoj je ponovno vidljiv. Neonacisti često uzvikuju rasističke parole, ostaju nekažnjeni. Šta mislite, da li su Jevreji u Nemačkoj ponovno u opasnosti?
To ne mogu da kažem jer ne živim u Nemačkoj, ali odavde, gledano spolja, razumem ljude koji kažu da žive sa spakovanim koferima. To je izraz koji sam čula od mnogih Jevreja šezdesetih i sedamdesetih godina. U osamdesetim i devedesetim toga jednostavno nije bilo. Ali danas je ponovo tako. To je veomo opasno, ne samo za Jevreje, već i za nemački narod.
Sa AfD-om je jedna desna, delom ekstremno desničarska stranka ponovo snažno zastupljena u nemačkom Bundestagu. Da li ste zabrinuti?
Da, iz tog razloga. Tokom dvadeset godina koje sam provela putujući i promovišući svoje knjige, kao i u vreme dok sam živela u Nemačkoj, kada bi me pitali - Kako se osećate u Nemačkoj? - Imala sam vrlo jednostavan odgovor - Nemačka danas nije Nemačka iz 1930. Ali to više ne mogu kažem. Nažalost, danas samo mogu da konstatujem da 2019. nije jako daleko od 1930. godine. A to je vrlo uznemirujuće.
Rut Vajs je rođena 26.juna 1924. kao Rut Lovental u Firtu u Nemačkoj. 1936. emigrira u Južnu Afriku, u Johanesburg, gde je porodica vodila radnju. Kao novinarka borila se protiv aparthejda, zbog čega je 1966. morala da napusti Južnu Afriku. Živela je u tadašnjoj Južnoj Rodeziji, kasnije Zimbabveu, Zambiji i Londonu. Godine 1992. povukla se na Ostrvo Vajt u Engleskoj kako bi pisala. Deset godina kasnije, vratila se u Nemačku i živela u Lidinghauzenu, a 2015. se preselila kod sina u Dansku.