Ruska krivica za bedu iz koje stižu teroristi

Povodom jučerašnji terorističkih napada u Moskvi list Noje osnabriker cajtung piše:

„Uspešna borba protiv terorista počinje prepoznavanjem i (veštim) korišćenjem velikih razlika, protivrečnosti i suprotnosti. To se odnosi i na terorizam koji potiče sa muslimanskog severnog Kavkaza. Vlade Jeljcina i Putina vodile su borbu u tom delu Rusije protiv tako različitih protivnika kao što su mafijaški klanovi, separatistički pokreti i islamski fundamentalizam pod firmom borbe protiv terorizma u kojoj je navodno sve dozvoljeno i u kojoj se prvo poteže za oružjem. To je ogromna greška i ako se ostane na tome posle atentata u Moskvi, Madridu i Londonu samo će slediti novi – i u Rusiji, i na Zapadu.“

Komentator Frankfurter algemajne cajtunga smatra da će reakcije vlasti na atentate ukazati i na pravac razvoja Rusije:

„Do napada u moskovskom metrou došlo je u trenutku u kome je predsednik Medvedev nameravao da počne reformu snaga bezbednosti – zamišljeno je da se okonča sa njihovom svemoći i da se ojača položaj građanina koji je često suočen sa maltretiranjem milicije. Štošta ukazuje da je reforma sporna u ruskom vrhu i to se vidi i iz prvih reakcija na atentate. Dok je premijer Putin, kao i prilikom ranijih napada, najavio kako će teroristi biti „uništeni“, predsednik Medvedev pominjao je „suzbijanje terorizma“ uz napomenu da to, „naravno, mora biti učinjeno tako da ne budu ugrožena prava građana“.

Na osnovu reakcije ruskog rukovodstva na atentate u Moskvi i izazove terorizma tokom sledećih nedelja, moći će da se sudi i o pravcu u kome će se kretati zemlja: zločin u Moskvi može se koristiti kao argument da je neprihvatljivo slabljenje snaga bezbednosti i da su radikalne reforme opasne po zemlju, kao što je Putin već više puta upozorio.

Ali, napadi mogu poslužiti i kao argument u prilog reformi milicije i tajne službe kako bi se od korumpiranih institucija od čije samovolje strahuju ruski građani stvorili državni organi koji zaista služe zaštiti građana. Takvom reformom ojačale bi sloboda i demokratija“, piše Frankfurter algemajne cajtung.

List Rajn cajtung komentariše:

„Upravo u poslednje vreme snage bezbednosti ubile su nekoliko vođa pobunjenika. Međutim, stalno će nicati nove generacije terorista sve dok ne budu rešeni suštinski problemi na Kavkazu: ekonomska beda i pitanje samoopredeljenja. I za to nadležni u Moskvi do danas nisu našli odgovarajući recept.“

Najzad, list Flensburger tageblat piše:

„Napadi u moskovskom metrou ukazuju na neuspeh ruske politike na Kavkazu. Već godinama se Kremlj oslanja samo na silu. Međutim, ono što je potrebno jeste opšti plan za region kojim bi se, pored bezbednosti, pre svega vodilo računa o ekonomskim i političkim aspektima. Ekonomska situacija na južnom obodu Rusije je loša. A siromaštvo je pokretačka snaga terorizma. Politički bi bilo korisno dati veću samostalnost tim republikama kako bi se pariralo separatistima. Naime, onome ko mirno može da ispoljava svoju veru i kulturu nije potreban nikakav emirat.“

Na sledećoj strani:

Merkelova i Erdogan vode kampanju – svako svoju

Merkelova i Erdogan vode kampanju – svako svoju

Druga velika tema današnjih komentara jeste dvodnevna poseta kancelarke Angele Merkel Turskoj koja je počela juče. Tako list Štutgarter nahrihten povodom izvesne zategnutosti u odnosima Ankare i Berlina piše:

„I Merkelova, i turski premijer Erdogan imaju pre svega u vidu unutrašnju politiku, sopstvene stranke i predstojeće izbore. Time se može objasniti zašto je kancelarka, inače sklona oklevanju, neposredno uoči izbora u saveznoj zemlji Severna Rajna-Vestfalija odmah odlučno odbacila Erdoganov zahtev za turskim gimnazijama u Nemačkoj. Ali, oboje bi morali znati gde se završava predizborna taktika, a počinje istinsko narušavanje odnosa dve zemlje. Kasno, možda ne i prekasno, pokazali su da su toga svesni.“

List Zidvest prese piše:

„Začuđuje što kancelarka ne primećuje ekonomske potencijale Turske. Podjednako čudi što je predsednik Horst Keler više puta posetio Afriku, ali tek iduće jeseni verovatno će naći vremena da poseti i Tursku. Takva nezainteresovanost izaziva nezadovoljstvo u Ankari. Obrazovana turska elita okreće leđa Nemačkoj, obećanoj zemlji njihovih dedova, i orijentiše se ka SAD, Japanu i Rusiji. Protivljenje Merkelove tursko-nemačkim gimnazijama shvata se kao potcenjivanje što blokira ozbiljnu raspravu o integraciji i pomoći u toj integraciji.“

Najzad, komentator lista Bild primećuje:

„Prijateljstvo ne znači neprestano se grliti i tapšati po ramenu. Mnogo je važnije da Nemci i Turci mogu biti sigurni u to da će biti otvoreni i iskreni jedni prema drugima. Jasno reći šta se misli – najbolji je pristup. Ali, to podrazumeva i da se stalno iznova ne dovodi u pitanje turski put u EU, recimo samo zato jer se u Nemačkoj održavaju neki izbori, mada je taj put još dug. Članstvo Turske u EU je politika Berlina i Ankare, pa i u slučajevima kada prijatelj Erdogan pomalo ide na živce.“

Priredio: Nenad Briski

Odg. urednik: Nemanja Rujević