Rudolf Štajner, čovek koji je tražio stazu | Mozaik | DW | 27.02.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Rudolf Štajner, čovek koji je tražio stazu

Donji Kraljevec u današnjoj Hrvatskoj, a tadašnjoj Austrougarskoj. U porodici Štajner se pre tačno 160 godina rađa muška beba. Rudolf Jozef Lorenc će stasati u obožavanog i osporavanog čoveka koji će obeležiti epohu.

Rudolf Štajner, osnivač antropozofije

Rudolf Štajner, osnivač antropozofije

Otac Johan je telegrafista na železnici i služba ga je nanela u mesto gde mu se rodio sin. Već sam datum rođenja nije mogao bez kontroverze. Sam Rudolf Štajner je jednom ostavio zapis da je rođen dva dana pre krštenja, dakle 25. februara 1861. Ali naučnici koji su imali uvida u sve dostupne dokumente ipak smatraju da je Štajner bio u zabludi – pa je u nemačkim izvorima Štajnerov datum rođenja ipak 27. februar – kako mu stoji i na krsnom listu.

Rudolf Štajner kasnije tvrdi da je još u detinjstvu imao vizije. Navodno mu se, kada mu je bilo sedam godina, ukazala tetka koja je u tom trenutku, daleko od njega, izvršila samoubistvo. Još kao momčić čita Kanta, potom studira u Beču. U bečkim godinama dolazi u kontakt sa ezoteričarem Fridrihom Ekštajnom, upoznaje se sa učenjem Jelene Blavatske koja je 1975. u Njujorku osnovala Teozofsko društvo.

Prelazi da studira u Nemačku – doktorsku titulu u oblasti filozofije stiče 1891. u Rostoku.

Narednih pet godina se bavio Geteovim prirodnjačkim spisima kao saradnik novoosnovanog „Geteovog i Šilerovog arhiva“ u Vajmaru. Ni sa ženidbom Štajner ne postupa po građanskom klišeu. Kada njegova bivša gazdarica iz Vajmara ostaje udovica, on se useljava kod nje, nešto kasnije su se venčali. Ona je osam godina starija od njega i ima petoro dece.

Od skeptika do mistika

Štajnerova polazna tačka u filozofiji bila je Geteova misao da mišljenje percipira ideje onako kako oko percipira boje. Usledilo je delo „Filozofija slobode“. U njemu je Štajner na tragu Fridriha Ničea zastupao ekstremni individualizam, a svet je shvatao kao celinu koja se može ili iskusiti ili promisliti – sve ostalo je smatrao neosnovanom hipotezom. Dakle, agnostik, a ne mistik progovara iz ovoga dela. Štajner nije uspeo da zauzme značajnije mesto u akademskoj zajednici.

Radio je neko vreme za Ničeov arhiv, čak je sreo Ničea koji je već bio teško mentalno oboleo. Raskinuo je saradnju sa njegovom sestrom i prvi ukazao na njene manipulacije bratovom zaostavštinom. Prvi je Ničeov biograf i popularizator. U javnosti je bio energični protivnik antisemitizma.

Upoznao i Ničea

Upoznao i Ničea

Boem koji se stidi

Štajner je živeo u oskudici i u Beču, i u Vajmaru, i u Berlinu. Ali je ostalo zabeleženo da je ponekad danima bančio sa prijateljima, pesnicima i umetnicima. Do početka 20. veka družio se u Berlinu sa anarhistima, zagovornicima slobodne ljubavi. Već 1904. u jednom pismu ženi on izražava žaljenje zbog boemski potrošenog vremena.

Tih godina postaje traženi predavač o Ničeovoj filozofiji i o – mistici. Teozofi, koje je Rudolf Štajner u početku doživljavao sa skepsom, postali su njegova najbrojnija publika. On svoju duhovnu evoluciju doživljava kao kontinuitet, a biografi vide lom – agnostik se naglo približava hrišćanskoj mistici.

Godine 1902. osnovan je nemački ogranak Teozofskog društva. Članovi se nisu mogli dogovoriti o kandidatu za predsednika. Setili su se Štajnera i – njega su svi prihvatili.

Štajner je za razliku od drugih teozofa naglašavao jedinstvenost ljudskog „ja“ kao i jedinstvenost Hrista – on je po učenju teozofa bio visokorazvijeni čovek, „majstor“, a za Štajnera mnogo više. To ga nije sprečavalo da uskoro prihvati i učenje o reinkarnaciji i karmi.

Prijatelji poput Bruna Vilea su ga upozoravali da je pojam teozofije diskreditovan mešavinom budističke sholastike, okultističkog sujeverja i spiritističkih obmana.

Neki prijatelji mu okreću leđa. On na predavanjima sve više govori o „višim svetovima“ i „misterijama“.

Od teozofije do antropozofije

Knjiga „Teozofija“ sa podnaslovom „Uvod u natčulno saznanje sveta“ objavljena je 1904. Tu preuzima Fihteov pojam „duhovnog oka“ koje nam prema Štajneru omogućava neposredni uvid u duševnu i duhovnu stvarnost.

Štajner, za razliku od drugih ezoteričnih učitelja, ne zastupa inicijaciju učenika i njihovo uvođenje u mistično saznanje već želi da svako pronađe individualni put do „viših svetova“. Teozofija ne poznaje posrednika između čoveka i Boga. Štajnerovi spisi još za njegova života doživljavaju i po šesnaest izdanja.

Prema učenju ezoteričara, ukupna sudbina planete je zabeležena u spisu zvanom „Hronika Akaša“ – akaša je eter, jedan od pet osnovnih elemenata u hinduizmu. Pristup toj sudbinskoj hronici je prema njima moguć. Rudolf Štajner je tvrdio da ume da čita iz tog spisa pohranjenog u drugoj dimenziji.

Takozvane Valdorf škole proširile su se po celom svetu - ovo je jedna u Buenos Airesu

Takozvane Valdorf škole proširile su se po celom svetu - ovo je jedna u Buenos Airesu

Cilj antropozofije – tako je Štajner nazvao svoju teozofiju posle razlaza sa Teozofskim društvom – jeste da bude put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu. Tri duhovna stanja koja pomažu tom pri psihonautičkom procesu jesu imaginacija, inspiracija i intuicija.

Čovek je stešnjen između luciferskog principa sebičnosti i ahrimanskog principa otuđenja od Boga. Smatrao je da će Ahriman kao jedan od destruktivnih principa sveta poznat još u zaratustrizmu biti ostvaren u Americi.

Razlaz Štajnera i američkog rukovodstva Teozofskog društva dovelo je 1912. do osnivanja Antropozofskog društva u Kelnu – najveći broj bivših članova nemačkog ogranka Teozofskog društva je pristupio novoj organizaciji, a Štajner je postao njen počasni predsednik.

Štajner kao zvezda

Rudolf Štajner postaje neka vrsta putujućeg propovednika. Ogranci društva niču po Nemačkoj i Evropi kao pečurke posle kiše. Štajner u prve dve decenije 20. veka stalno putuje. Izračunato je da je održao preko 6.000 predavanja. Stenografi su hvatali beleške. Njih je pobrojano 4.500. Oni čine osnove brojnih objavljenih knjiga, ali Štajner ih nikada nije autorizovao.

On je punio koncertne sale. Na vrhuncu popularnosti, 1921. i 1922, njegove turneje organizuje poznata koncertna agencija iz Berlina, a policija s mukom reguliše navalu ljudi na ulazu. Tražila se karta više. Ostalo je zabeleženo da su oduševljeni posetioci Štajneru priređivali ovacije, lupanje nogama o pod, aplauz koji je trajao minutima.

Štajner je očito bio majstor masovne sugestije.

Novinari su često bili skeptični, neki su ga dočekivali na nož, a bilo ih je koji su ga nazivali šarlatanom. On je svakako bio fenomen prema kojem niko nije ostajao ravnodušan.

Geteanum – hram učenja

U švajcarskom Dornahu kod Bazela nastao je 1913. po Štajnerovim nacrtima Geteanum, svetski centar antropozofskog pokreta. Nacisti su maja 1922. pokušali atentat na Štajnera u Minhenu, i to u hotelu „Četiri godišnja doba“ (Vier Jahreszeiten) u kojem je sve do 1924. bilo sedište tajnog društva Tule – čiji su simboli verovatno poslužili kao osnova nacističke simbolike. „Drži čistom svoju krv“ i „Imaj na umu da si Nemac“ su slogani u koje su preteče nacista verovali.

Štajner je sa svojim univerzalističkim misticizmom bio njihov prirodni protivnik. Njegov centar Geteanum je decembra 1922. izgoreo do temelja – smatra se da su iza paljevine takođe stajali nacisti.

Rudolf Štajner je izradio novi nacrt za Getenaum, ovaj put od betona, a ne od drveta. Ta građevina je završena 1928., a Štajner to više nije doživeo. Njegov posthumni uticaj je bio evidentan i u oblasti „organske arhitekture“ koja je inspirisala najveće arhitekte 20. veka.

Drugi Geteanum u Švajcarskoj

Drugi Geteanum u Švajcarskoj

Do danas su Štajnerove ideje žive u mnogim društvenim segmentima od medicine do umetničkog plesa. Škole i vrtići sa takozvanom Valdorf pedagogijom rade po njegovom konceptu, njegovo zagovaranje biološko-dinamične poljoprivrede urodilo je plodom nakon osnivanja ekološki čistih agrarnih preduzeća.

Usamljen hod sred mase

Štajner se pred kraj života angažovao protiv pripisivanja krivice Nemačkoj za izbijanje Prvog svetskog rata, čak je učestvovao u izdavanju publikacija koje se graniče sa teorijom zavere. U Nemačkoj se i u novom milenijumu vodila polemika o nekim Štajnerovim stavovima koji bi se mogli sa današnjeg stanovišta nazvati rasističkim.

Ali činjenica je da njegovo ukupno učenje nije takvo. Nacisti, njegovi ogorčeni protivnici, zloupotrebili su neke njegove iskaze.

Štajner je negirao Frojdov libido – prema njemu čovek nije vođen nesvesnim već – spiritualnim bićem. Tvrdio je da čovek uz pomoć razvoja unutrašnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri u onostrane zapise iz kosmičkog kolektivnog pamćenja.

Rudolf Štajner je umro u švajcarskom Dornahu 1925.

Njegovi savremenici ga uglavnom nisu razumeli. Ili su mislili da greši.

Albert Einštajn je posećivao njegova predavanja da bi na kraju rekao kako Štajner ne razume neeuklidsku geometriju, a iskustvo nadnaravnog je označio kao besmislicu. Franc Kafka je čak u ličnom kontaktu tražio životne savete od Štajnera, ali je njegovo očekivanje ostalo neispunjeno. Štefan Cvajg ga je upoznao u Berlinu.

Kurt Tuholski ga je ismevao u svojim satirama. Herman Hese je negirao skoro očiglednu vezu svog dela sa Štajnerovim učenjem. Albert Švajcer, mirovni nobelovac, svedočio je o posebnom osećanju zajedništva sa Rudolfom Štajnerom od prvog njihovog susreta. A pesnik Kristijan Morgenštern, Štajnerov prijatelj, ostavio je u zbirci „Našli smo stazu“ stihove:

oni koji ka istini hode
koračaju sami
niko drugome ne može da bude
brat na toj stazi

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM