Romi u post-Sarkozijevoj Francuskoj

Crno-bela fotografija prikazuje omanju grupu ljudi. Deca sjede na peskovitom tlu pored gusane peći i gledaju u fotoaparat. Tamnokose žene i muškarci okupili su se oko dvojice gitarista. Iza njih se naslućuju natkrivena šatorska kola. Baro (36) je svog dedu na fotografiji zaokružio belom bojom i pokazuje na muškarca ispred njega sa gitarom i cigaretom u ustima. Gitarista se zove Đango Rajnhart, jedan je od pionira evropskog džeza i deo velike francusko-belgijske romske porodice. Manuši, kako se nazivaju Romi na frankofonom području, tu su se naselili još u 15. stoleću.

Isto kao i njegov deda i Đango Rajnhart, i Baro je odrastao u istočnom pariskom predgrađu Montreju. Pre nekoliko godina upoznao je Kakea sa kojim danas zajedno stvara hip-hop muziku, pomešanu s tradicionalnim zvucima gitare i violine. Tekstovi njihovih pesama puni su ponosa na romske korene, ali i nezadovoljstva zbog svakodnevne diskriminacije koja se pogoršala nakon što je bivši francuski predsednik Nikola Sarkozi 2010. demonstrativno proterivao Rome koji su došli iz istočne Evrope. „Za vreme vladavine Sarkozija, ljudi su počeli da misle da sada nesmetano mogu da govore: 'prljavi Cigani'. Kad već predsednik kaže: 'Svi Cigani su lopovi koje od malih nogu uče kriminalu', onda je to sigurno istina“, kaže Baro.

Francuzi drugog reda

Ime Sarkozi svim Romima u Francuskoj još uvek odzvanja u ušima. I to ne samo onima koji su nedavno došli iz Bugarske i Rumunije i čije kampove policija još uvek svako malo raseljava. Društvena klima se promenila i za starosedeoce poput Baroa i Kake, čije porodice već vekovima tu žive. Oni su francuski državljani, ali se uprkos tome osećaju kao građani drugog reda. „Moja deca idu u školu i ostala deca u razredu uopšte ne znaju da su Manuši. Ne zato što bi se toga stideli, već jednostavno ne želimo da deca budu izložena neprijatnostima“, kaže Baro. Kake se nadovezuje: „Kada je posao u pitanju, ponašamo se isto. Jer ako kažeš da si Cigan ili Manuš, onda ti sigurno neće dati radno mesto. A ako ga i dobijemo, stalno ćemo biti pod prismotrom i čim nešto nestane reći će da smo to bili mi.“

Romi, Cigani, Sinti, Manuši, „putujući narod“ – ko god se ne snalazi u moru pojmova vezanih uz tu etničku grupu, njemu se preporučuje da poseti udruženje „Putujući narod“ (Fnasat) u Parizu. Na stočiću u hodniku ispred kancelarija leže informativne brošure. Kao i Bare i Kake, mnogi pripadnici tog naroda drže do toga da ih ne zovu jednostavno Romi, već da postoje razlike između pojedinih grupa. Umetnik Gabi Himenez strahuje da bi negativna slika koja trenutno prati oko 15.000 Roma koji su se nedavno doselili iz Bugarske i Rumunije, mogla da se prenese i na ostale pripadnike romske manjine. „Kada nam se kaže: 'Svi ste vi Romi', onda iza toga stoji politička strategija Evropske unije. Kao da sve žele da nas strpaju u isti koš“, kaže Himenez.

Kultura koja živi

Gabi već 30 godina živi u jednoj kamp-kućici. On dobro zna koliko je teško pronaći prikladno mesto za svoj dom na točkovima. U Evropi još jedino u Francuskoj, Belgiji i Engleskoj na taj način živi veći broj građana, ali samo jedna petina njih može da se svrsta u etničku grupu Roma. Zakonski, svaka opština u Francuskoj koja ima više od 5.000 stanovnika, obavezna je da na svojoj teritoriji obezbedi bar jedno mesto za kamp-kućice „putujućeg naroda“. No polovina opština do sada nije ispunila taj uslov. Iako se mesto za kućice naplaćuje pa opštine ne bi bile na gubitku, pretpostavlja se da u mnogim opštinama te „putnike“ uopšte ne žele.

Od 19. veka nomadi su dužni da imaju ispravu u kojoj se beleži njihovo kretanje. Vlasnik te isprave bio je dužan da svaka tri meseca ode u policiju kako bi dobio pečat u svoju „knjižicu putovanja“. To diskriminatorsko pravilo ukinuto je tek prošle godine. Ali ne u potpunosti. Sada su samo rokovi za prijavljivanje u policiju smanjeni na jednom godišnje. „To je svesna pravna kontrola i jasno se radi o diskriminaciji“, ogorčen je Himenez.

Mešavina tradicije i modernog života

Sociolog Oliver Peru se već dugo bavi problemom diskriminacije Roma. On se isto tako bavi i promenama unutar same etničke grupe. Tako je poslednjih godina zabeležio asimilaciju mlađih generacija Manuša, što istovremeno znači i nestanak nekih porodičnih tradicija. Ipak, neke stvari se ne menjaju. „Na venčanja između Roma i 'gadžea', dakle osoba koje ne pripadaju romskoj etničkoj grupi, i danas se gleda sumnjičavo“, kaže Peru.

Inače, posebna odlika tog naroda jeste da im polazi za rukom da „oboje“ lokalnu kulturu i običaje i daju im novo značenje i formu. „Kulture ostaju žive, stalno se menjaju“, kaže sociolog. „Logorska vatra, konji, gitare – sve je to stvar prošlosti, toga više nema.“ Ali potomci Đanga Rajnharta, uprkos diskriminaciji, pokušavaju da pronađu svoje mesto u francuskom društvu.