Robovski rad za Svetsko prvenstvo u Kataru

„Obećali su mi posao u servisu za automobile, ali radili smo u Kataru za građevinske firme“, priča Bide Majakoti, radnik iz Nepala. „Primorali su nas da radimo za sva moguća preduzeća. Morao sam da radim na skelama, na visini od 100 ili 200 metara. To je bilo opasno, ali su šefovi pravili da ništa ne vide i rekli su nam da smo sami odgovorni za svoju bezbednost“, kaže Majakoti u razgovoru sa predstavnicima Međunarodnog udruženja sindikata ITUC.

Taj Nepalac je mnogo rizikovao da bi našao posao. „Uzeo sam kredit sa visokim kamatama da bi mogao da otputujem u Katar. Ali tamo nisam dobio platu i nisam mogao da vratim kredit. Bio mi je potreban novac za operaciju na srcu, da spasem ćerki život. Morao sam da prodam zemlju u Nepalu. Sada sam u krizi.“

Ilegalno vrbovanje

U jednom od izveštaja ITUC navodi se da „mnoge od 1,2 miliona stranih radnika u Kataru maltretiraju i izrabljuju i to se može označiti kao 'ropstvo 21. veka'.“ Većina njih su nekvalifikovani radnici iz Nepala, Indije i Bangladeša, a mnogi su isuviše uplašeni da bi govorili o svojim iskustvima jer im prete odmazdom i deportacijom.

Oni često zapadaju u teškoće još pre dolaska u Persijski zaliv. Mnogi od njih prodaju svoju skromnu imovinu i pozajmljuju novac da bi platili honorare koje traže lokalne agencije. Ti honorari kreću se između 3.000 i 10.000 dolara.

Same agencije često zaobilaze zakone: „Posrednici mame radnike lažnim obećanjima, Mnogi falsifikuju radne dozvole i ugovore“, kaže Nandita Barua koja je u „Azijskoj fondaciji“ zadužena za radničke migracije i trgovinu ljudima. „Mnogi ljudi sarađuju samo sa tim posrednicima, nemaju sa kim drugim da pričaju i ne znaju da postoje druge, legalne mogućnosti da otputuju i nađu posao.“

U skladu sa tim, mnogi radnici su u stranoj zemlji bespomoćni: „Mnogi od njih ne dobijaju ni obećani posao ni platu. Njihove ugovore pocepaju. Pojedini preduzetnici im oduzimaju pasoše“. kaže generalna sekretarka ITUC Šaran Burou. „Pored toga, ti ljudi često moraju da rade u opasnim uslovima i ne smeju da se organizuju u sindikate.“ Mnogi žive u nehigijenskim uslovima i bez dovoljno vode za piće.

Kritičari sve glasniji

Izrabljivanje radnika pomaže i takozvani sistem „Kafala“ koji je na snazi u Kataru. Naime, u toj zemlji je radnicima zabranjeno da promene posao i da napuste zemlju bez dopuštenja poslodavca. Ipak, Zakon o radu u Kataru propisuje i ograničenje radnog vremena, isplatu zarada, obezbeđen smeštaj i zdravstveno osiguranje, ali vlasti retko kontrolišu da li se te zakonske mere primenjuju, kažu stručnjaci.

Po jednom ovogodišnjem izveštaju organizacije „Hjuman rajts voč“, u Kataru postoji samo 150 inspektora rada, a njihove inspekcije ne uključuju i razgovor sa radnicima. Međunarodni savez sindikata ITUC prebacuje vlastima da nema adekvatnih procedura, na koje bi nezadovoljni radnici mogli da se oslone. Ministarstvo rada u toj zemlji nije odgovorilo na zahtev Dojče velea da prokomentariše optužbe.

FIFA „veoma zabrinuta“

U zapadnim medijima pojavili su se i izveštaji da je tokom leta u Kataru, gde temperature dostižu 50 stepeni Celzijusa, umrlo 44 nepalska radnika. Katar je na to reagovao najavom da će udvostručiti broj svojih inspektora i osnovati nezavisnu advokatsku kancelariju koja proveriti te navode. Uz to, katarske institucije poriču da se radnici iz Nepala tretiraju kao robovi.

Svetska fudbalska federacija (FIFA) izrazila je „duboku zabrinutost“ zbog vesti o smrti nepalskih radnika i najavila da će o tim optužbama diskutovati sa državnim organima u Kataru.

Promene u sistemu

Stručnjaci podsećaju da izrabljivanje migranata postoji i van Katara, na primer u Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima ili Kuvajtu. U svim tim zemljama potrebne su suštinske reforme da bi se poboljšao život radnika iz inostranstva.

U svakom slučaju, Kataru je potrebno još milion radnika da se izgradi infrastruktura i stadioni za Svetsko prvenstvo 2022, a male su šanse da će se uslovi njihovog rada promeniti. „Neophodan je međunarodni pritisak, pre svega od strane država, FIFA, i drugih sportskih organizacija“, tvrdi Nandita Barua. „Moramo da se zapitamo, da li nam savest dozvoljava da igramo na stadionima koji su izgrađeni krvlju stranih radnika.“

Autori: Srinivas Mazumdaru / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković