Rezultat političkog razuma
17. septembar 2018.
Reka Jordan nije velika, ali je u sećanju Džimija Karetrea veoma značajna. To je naime reka uz koju su vezane mnoge priče iz Biblije. I reka u kojoj je Karter 1973, u vreme kada je bio guverner Džordžije, smeo da se okupa tokom svoje posete Izraelu i Zapadnoj obali. Kupanje u mitskoj reci bilo je moguće samo uz posebnu dozvolu Izraela, koji je nakon rata 1967. zauzeo čitavo to područje.
To putovanje svetom zemljom, tako natopljenom istorijom, bio je značajan događaj za duboko religioznog Kartera. I dodatno je ojačao njegovu želju da – koliko može – doprinese miru na Bliskom Istoku. Kad je 1977. izabran za predsednika SAD, odmah je počeo intenzivno da radi na realizaciji tog cilja.
„Bio je uveren da Bog od njega traži da donese mir na to područje“, piše Lorens Rajt u svojoj knjizi „Trinaest dana u septembru“. U njoj su opisani događaji tokom dve sedmice u septembru 1978. koji su na kraju doveli do prekretnice za koju mnogi nisu verovali da je moguća. Pre tačno 40 godina, 17. septembra 1978, egipatski predsednik Anvar al Sadat i izraelski premijer Menahem Begin postigli su dogovor o mirovnom sporazumu. Nekoliko meseci kasnije, sporazum između dveju zemalja – koje su do tada formalno bile u ratu – i zvanično je potpisan.
Lično iskustvo nasilja
Dva potpisnika – Sadat i Begin – vrlo rano su iskusili nasilje i strane okupatore. Kada je Sadat rođen 1918. godine, Egipat je bio pod britanskom vlašću i Egipćani nisu imali gotovo nikakva prava. Sadat je često pričao o jednom događaju iz mladosti: jednog dana, grupa Britanaca došla je u selo Dinšavai u delti Nila. Došlo je do neke svađe sa seljanima i jedan Britanac je pritom izgubio život. Britanci su poslalo kaznenu ekspediciju koja je uhapsila 52 meštana. Većina je bila bičevana i strpana u zatvor, a četvorica su obešena.
A još strašnije iskustvo imao je Menahem Begin, rođenog 1913. u Brest-Litovsku. Kada su Nemci umarširali u grad, najpre su pohapsili sve Jevreje i poslali ih u koncentracione logore smrti. Beginova majka bila je u bolnici – i ubijena je u krevetu. A njegovom ocu su nacisti obesili kamenje o telo i tako ga utopili u reci Bug.
To iskustvo krajnje bespomoćnosti bilo je važno za obojcu i teralo ih je da se kasnije svom snagom bore za bezbednost svojih zemalja – Sadat Egipta, a Begin Izraela. Obojica su smatrali da je sam čin osnivanja Izraela ključni događaj koji vodi do toga da je ono što je dobro za jednu stranu, istovremeno loše za drugu. Ili, drugim rečima, svako teritorijalno širenje Izraela znači smanjenje teritorije Arapa, i obrnuto.
Polagano približavanje
Od samog osnivanja Izraela 1948, odnosi između dveju zemalja razvijali su se u pravcu otvorenog neprijateljstva. Do pregovora u Kemp Dejvidu su tako vođena čak četiri rata. Prvi je bio na samom početku, neposredno nakon osnivanja jevrejske države. Potom je usledila Suecka kriza 1956, pa tzv. Šestodnevni rat 1967. i rat Jom Kipur 1973. Bila je to spirala nasilja koju je Karter želeo da prekine.
Dva državnika već i ranije su počela da se približavaju. Nakon što je u septembru 1977. Sadat u egipatskom parlamentu izjavio da će ići i na kraj svijeta, pa čak i u Kneset, ako time može da spasi život makar samo jednog egipatskog vojnika, Begin ga je pozvao u Tel Aviv. A kada je Sadat u novembru i stao za govornicu izraleskog parlamenta, to je izazvalo odobravanje, ali i žestoku kritiku u arapskom svijetu. Sirija, Irak, Libija i Alžir prekinuli su diplomatske odnose s Egiptom, a Palestinska oslobodilačka organizacija PLO je Sadatov korak oštro osudila.
Dogovor na pritisak Vašingtona
Pa ipak, Sadat je nastavio putem pomirenja i godinu dana kasnije susreo se s Beginom u Kemp Dejvidu. Obojici je bilo jasno da se pritom ne radi samo o miru na Bliskom Istoku, već i o što je moguće boljim odnosima sa Sjedinjenim Državama. Obje strane bile su spremne na teške pregovore, ali je istovremeno i jednima i drugima bilo jasno da ne smeju da budu previše tvrdi, ukoliko ne žele ozbiljno da pokvare svoje odnose sa SAD. Na kraju je Beginu i Sadatu uspelo nemoguće: postigli su dogovor o mirovnom sporazumu.
Njime je dogovoreno međusobno priznanje dveju zemalja i okončanje ratnog stanja. Uz to, Izrael se obavezao da će vratiti deo okupiranog Sinajskog poluostrva Egiptu. Istovremeno, priznata su prava Palestinaca i dogovoreno uklanjanje izraelskih naselja na okupiranim područjima, a izraelski brodovi su s druge strane dobili dozvolu za prolazak Sueckim kanalom i nesmetani pristup Akapskom zalivu kroz Tiranski tesnac.
Nobelova nagrada za mir
„Dvojica velikih državnika – velikih za istoriju njihovih naroda – predsednik Anvar al Sadat i premijer Menahem Begin, vodili su tu akciju s više hrabrosti, snage i inspiracije nego bilo koji general koji šalje ljude i mašine na front“, odao je priznanje predsednik Džimi Karter.
Ali dogovor je bio samo prvi korak: i Begin i Sadat imali su velikih problema da u svojim zemljama uvere ljude u važnost mirovnog porazuma i neophodnost njegove realizacijeu sopstvenim zemljama sprovedu dogovoreno. Tu im nije mnogo pomogla ni Nobelova nagrada za mir koju su njih dvojica zajedno dobili 1978.
„Sudbina nacije je neizvesna“, šapnuo je Begin Karteru tokom njegove posete Izraelu u martu 1979. A slično su, mada naravno s drugih pozicija, situaciju procenili i mnogi Egipćani, pre svih radikalni islamisti iz redova Muslimanske braće. Sadat to nije trpeo i krenuo je u oštar obračun s njima, što je na kraju dovelo do atentata na njega tokom vojne parade 1981.
Ono što je pre 40 godina dogovoreno u Kemp Dejvidu na snazi je i danas, mada su se i u Egiptu i u Izraelu otada izmenili različiti predsednici i premijeri. pa ipak, taj sporazum nikada nije pratilo veliko oduševljenje, pa to nije slučaj ni danas. Bio je to sporazum iz nužde, jer su obe zemlje shvatile da bi još jedan razorni rat imao katastrofalne posledice po njih. I kao rešenje razuma, sporazum je na snazi i danas.