Reforma Izbornog zakona pod lupom Ustavnog suda

Nemački izborni sistem u suštini je jednostavan, iako je, da bi se u potpunosti objasnio običnom građaninu, potrebno više desetina stranica teksta, a profesorima izbornog prava i politikolozima možda ne bi bilo dovoljno ni par debelih knjiga.

U Nemačkoj, naime, postoje oba izborna načela – i većinski i proporcionalni. Zato birači u stvari glasaju dva puta: za stranku i za kandidata. Za kandidata izborne jedinice važi većinski princip. To znači da „pobednik nosi sve“ – odnosno, onaj ko ima najviše glasova, taj postaje poslanik, bez obzira da li ima i samo jedan glas više od protivnika. Korekcija toga je u „drugom glasu“, glasu partiji. Tu se poslanička mesta u parlamentu dele prema procentu podrške.

Ko je shvatio ovo do sada, neka se sada spremi za jedno veliko „ali“. Osnovni problem naime leži u izbornom cenzusu strankama od pet odsto. Jer, šta ako kandidat neke stranke bude izabran direktno (prvim glasom), ali njegova stranka ostane ispod cenzusa? Tu se onda primenjuje serija pravila komplikovana toliko da se na kraju i sami građani Nemačke iznenade kad na kraju vide kakav će tačno da bude saziv Bundestaga.

Još malo tebi, a onda još malo i njemu...

Dakle, sada važi da, ako kandidati neke stranke koja nije prešla cenzus budu izabrani u najmanje tri izborne jedinice, onda oni ulaze u parlament. Ali da ne bi bili sami u parlamentu, dozvoljava se i ulazak još određenog broja poslanika te stranke: to se zove Überhangmandate – dodatni mandati. Tako je npr. Levica ušla u Bundestag na izborima 2021.

Problem je što je ta stranka dobila više mandata nego što je zaslužila i zato se onda drugim strankama to nadoknađuje uz pomoć Ausgleichmandate – kompenzacioni mandatima. Cilj je da se bar donekle zadrži onaj odnos među strankama kakav je izražen na izborima.

Sve u svemu, s takvim „specijalnim poslanicima“ na kraju i sam Bundestag zna da naraste do neslućenih razmera. U ovom periodu ih na primer ima 734. I svim tim poslanicima treba namestiti stolicu u plenarnoj dvorani, dati im kancelariju i naravno platu.

Vladajući SPD, Zeleni, čak i Liberali veoma retko imaju koristi od čitavog tog procesa, pa su tako prošle godine reformisali izborni zakon čime se praktično ukida čitava ta dodatna računica, a nemački parlament ostavlja na „samo“ 630 poslanika.

Bavarska na nogama

Ali, kao što rekosmo, to znači da kandidat koji je pobedio u izbornom okrugu neće ući u Bundestag, jer njegova stranka nije prešla cenzus. Zato su u Ustavni sud sa žalbom prvi otrčali bavarski demohrišćani (CSU). Ta stranka je u „partnerskom“ odnosu sa CDU i njeni kandidati po pravilu pobeđuju u svojim izbornim jedinicama u Bavarskoj. Ali, kad se pogledaju rezultati te stranke na nivou čitave Nemačke, oni onda jedva da izađu na pet odsto. To znači da bi na sledećim izborima 2025. po novom zakonu lako moglo da se dogodi da CSU uopšte ne bude u Bundestagu.

To je jedan od problema o kojem u naredna dva dana raspravlja Ustavni sud. Drugi je pitanje samog izbornog cenzusa. Naime, udruženje „Više demokratije“ (Mehr Demokratie) smatra da cenzus uopšte ne bi trebalo da postoji ili da bi ga bar trebalo smanjiti na tri odsto. Cenzus se u principu propisuje kako parlament ne bi bio previše šarolik i kako bi se olakšalo formiranje većine, ali iz analize izbora koju je udruženje uradilo za period od 1949. pa do danas, proizilazi da to nikada nije dovelo do bitno većeg jedinstva parlamenta. Tu udruženje inače ima i podršku na nivou EU, gde su generalno sumnjičavi prema tamo nekakvim cenzusima.

Od nemačkog Ustavnog suda po pravilu nema velikih iznenađenja, već se obično mogu čuti samo jasne i dobro obrazložene odluke. Zato će se tek videti da li će vladajuća nemačka koalicija možda morati nešto da menja u izbornom zakonu – ili će morati da ga piše iz početka.

aš (ard)