Razjedinjeni oko spomenika ujedinjenju
22. avgust 2018.
Među najpozitivnije i najvažnije događaje nemačke istorije svakako spada pad Berlinskog zida i nemačko ujedinjenje u godinama 1989. i 1990. Sigurno da čin ujedinjenja zaslužuje da mu se posveti nacionalni spomenik.
I poslanici nemačkog parlamenta, Bundestaga, otprilike tako razmišljaju. Oni su još 2007. dali zeleno svetlo za podizanje spomenika koji bi trebalo da podseća na, kako stoji u odluci, „mirnu revoluciju 1989. i na uspostavljanje državne celovitosti Nemačke“. Počast bi trebalo da bude odata i građanima DDR-a, „čija hrabrost je omogućila ujedinjenje“.
Političke svađa
I dok bi zemlje poput Francuske ili SAD već odavno ponosno podigle takav jedan spomenik, u Nemačkoj nisu jedinstveni čak ni oko toga kako bi on trebalo da izgleda. Štaviše, oko spomenika koji bi trebalo da simbolizuje nemačko jedinstvo, već deset godina vodi se žestoki spor.
Jednima ne odgovara lokacija u centru Berlina, drugima idejno rešenje za spomenik, a neki čak brinu oko zaštite životinja. Tako je spomenik postao predmet svađe između različitih političkih struja. Na kraju svemu bi trebalo pridodati i činjenicu da građane spomenik ujedinjenu interesuje malo ili gotovo nimalo.
Posledica takvog spleta okolnosti je sledeća: projekat izgradnje spomenika godinama se ne pomera s mesta. Država je sada od grada Berlina kupila zemljište na kojem bi trebalo da bude podignut spomenik, ali u senci svih tih svađa i sporova, nekakvo zadovoljstvo zbog toga ne iskazuje niko.
Niko ne želi „koru banane“
Čitav projekt od samog početka prate pehovi. Prvo je idejni predlog arhitektonskog biroa „Mila i partneri“ i koreografkinje Saše Valc pokopala kritika. Projekat predviđa konstrukciju ogromnih dimenzija koja bi kroz interakciju posetilaca bila stavljena u pogon. Na njoj stoje rečenice „Mi smo narod. Mi smo narod.“ To je bio slogan građanskog pokreta u DDR-u koji je i doveo do pada Zida. Filozofija projekta je sledeća: kao i 1989, građani su ti koji svojim delovanjem nešto pokreću.
„Ako se na jednoj strani konstrukcije nađe 20 osoba više nego na drugoj, onda ona počinje da se pokreće. Tako nastaju nove perspektive“, stoji u objašnjenju koje se nalazi na internet-stranicama biroa „Mila i partneri“. Spomenik bi dakle trebalo da povlači paralele sa novim političkim razvojem Nemačke.
Ali ta ideja ne dopire do svih. Kritičari takav vizuelni koncept nazivaju imenima za koja se ne može reći da iskazuju oduševljenje: „Klackalica jedinstva“, „Kora banane“, „Zlatna zdelica“.
Sporno je i mesto gradnje: ispred gradilišta Berlinskog dvorca, na mestu gde je nekad bio spomenik caru Vilhelmu I na konju. Protiv tog mjesta su, između ostalih, i članovi građanske inicijative Berlinsko istorijsko jezgro. „Mešaju se istorijski konteksti. Postoji jedan istorijski događaj – pad Zida 1989. – ovo ovdje je nešto sasvim drugo“, objašnjava Anete Ahme iz tog udruženja koje predlaže da se spomenik ujedinjenju postavi ispred zgrade Rajhstaga u kojoj zaseda Bundestag i koji je i doneo odluku o ujedinjenu.
Šišmiši poskupljuju izgradnju
Gradnja je u stvari trebalo da započne još 2013, ali tada je u praznom prostoru ispod nekadašnjeg spomenika Vilhelmu I pronađena kolonija slepih miševa, pa je najpre za njih moralo da bude pronađeno drugo prirodno stanište. Zatim je trebalo sačuvati istorijski značajne pločice sa postolja spomenika.
Tako su ta otkrića, polako, ali sigurno, podizala su cenu spomenika nemačkom ujedinjenju: od prvobitnih deset na današnjih 17 miliona evra. Nekoliko puta je čitav projekat dovođen u pitanje. Nesrećni spomenik našao se i pred Odborom za finansije Bundestaga i tek prošle godine projekat je ponovo dobio podršku parlamenta.
Sporna prošlost
Državna sekretarka za kulturu Monika Griters, sa strane nemačke vlade zadužena za projekat spomenika ujedinjenju, čak se u jednom trenutku zapitala da li su Nemci uopšte u stanju da „identifikacijska istorijska sećanja u pozitivnom smislu pretoče u formu spomenika“. Nemačka, kako je zaključila na jednoj raspravi pre dve godine, ima određenih problema s podizanjem nacionalnih spomenika što, kako je zaključila, i nije nikakvo čudo, s obzirom na njenu noviju prošlost.
„Nakon sve patnje koju je Nemačka donela Evropi i svetu u 20. veku, nacionalni spomenici su nakon 1945. gotovo nezamislivi“, zaključila je državna sekretarka. Nemcima teško pada nekakav pozitivan pogled na sopstvenu prošlost. Spomenik Holokaustu u centru Berlina, oko koga su se takođe vodili sporovi više od deset godina, još jedan je primer koliko se nevoljno pogled baca u prošlost. Pa ipak, taj spomenik Holokaustu pokazao se kao pozitivan primer snažne spomeničke kulture.
Pitanje je da li će spomenik ujedinjenja nositi bar deo snage kojom zrači spomenik Holokaustu. Predviđeni termin otvaranja, sledeće godine na 30. godišnjicu ujedinjenja, već sada je više nego upitan.
Nakon sramnog skandala oko beskrajne izgradnje novog berlinskog aerodroma čije se otvaranje oteže već godinama, ugrožen je ugled Nemačke kao zemlje inženjera. Još jedna takva stvar bila bi katastrofa. Sve u svemu, poruka bi mogla da glasi: Nemačka pada na ispitu ne samo velikih građevinskih projekata, već i kod malih spomenika koji simbolizuju njeno jedinstvo.