Problem je poznat najkasnije od 2013. godine. Tada je bivši američki predsednik Barak Obama prvi put zvanično optužio Rusiju za kršenje Sporazuma o nuklearnim raketama kratkog i srednjeg dometa (INF). Šef Kremlja Vladimir Putin je, prema Obaminim rečima, počeo sa stacioniranjem mobilnih, teško zaustavljivih krstarećih raketa koje bi lako mogle da stignu do evropskih gradova i vojnih postrojenja NATO.
Problem ruskog naoružanja naišao je na malu pažnju u javnosti. Verovalo se da je Hladni rat završen jednom za svagda. Teorijama zastrašivanja, brojanjem raketa i ugovorima o naoružanju, kako se moglo čuti, niko nije želeo da se zaista bavi.
Iz ruskog ugla gledano, s naoružavanjem je započeo Zapad, jer su SAD započele sa stacioniranjem raketnog odbrambenog sistema u Evropi koji, međutim, nije trebalo da bude uperen protiv Moskve, već protiv Irana, Severne Koreje i drugih problematičnih država.
Godinama je tinjao sukob oko naoružanja između NATO i Rusije.
Sprečiti novu spiralu naoružavanja
Tek je svađalački raspoloženi predsednik Donald Tramp sa svojim izlaskom iz INF privukao pažnju. Odjednom, svi govore o strahu od nuklearnih krstarećih raketa. Tramp je uspeo da NATO, vojni savez koji on inače malo ceni, ujedini iza sebe. Zajedno protiv Rusa – to funkcioniše.
Obe strane sada se odjednom više ne pridržavaju sporazuma. Ministri odbrane zemalja članica NATO su u Briselu razgovarali o tome šta bi sada trebalo učiniti. Kako bi trebalo odgovoriti na očiglednu vojnu prednost ruske strane? Da li Vladimir Putin zaista želi da vojno zapreti Evropi ili je kod njega pre reč o tome da podeli Zapad i drži ga pod stalnim pritiskom?
Na ta pitanja Savez još nije pronašao odgovor. Lideri NATO i nemačka vlada još uvek isključuju mogućnost obnove naoružanja na evropskom tlu. Ne bi trebalo da se stigne do situacije kao one početkom 80-tih u Nemačkoj, kada se žestoko svađalo oko naoružanja američkim Peršing-raketama, što je bio odgovor na pretnje sovjetskim raketama SS-20. Na kraju, ta trka u naoružavanju je i dovela do pregovora s Moskvom i potpisivanja INF koji je stupio na snagu 1988. godine.
Uključiti druge
Taj recept mogao bi da deluje i u ovom konfliktu. Ali on je skup i izazvao bi ogroman politički otpor u Evropi. NATO, i s njim vodeća sila SAD, zalažu se najpre za proveru drugih opcija – možda rakete stacionirane na podmornicama ili neke druge, još uvek neimenovane mere?
Ni pregovori o nuklearnim raketama srednjeg dometa nisu isključeni ako druge nacije, koje žele da budu vojne sile – poput Kine, Irana, Indije i Pakistana – budu uključene. NATO bi, međutim, morao da bude spreman da odgovori ruskim zahtevima i da razgovara o antiraketnom odbrambenom sistemu u Evropi.
Jasno je samo da je ruskom predsedniku Putinu potrebno uputiti jasnu poruku i da će on reagovati samo na žestok odgovor. U tom smislu, inače prilično haotična Trampova administracija, nije pogrešila kada se povukla iz INF.
Novootkrivena transatlantska harmonija po tom pitanju će, međutim, ponovo biti pokvarena. Istovremeno s održavanjem sastanka NATO u Briselu, SAD su organizovale i konferenciju o Bliskom istoku u Varšavi, protivno mišljenu Evropljana, Kineza i Rusa o mogućem nuklearnom oružju Irana. Tu su partneri iz NATO bili jedni protiv drugih, što je nerazumljivo i nepotrebno. A Rusi se raduju. To ne služi cilju.
Na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu koja počinje danas (15.2), generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg i ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov trebalo bi na načine konkretne korake za pokretanje pregovora o raketama srednjeg dometa u Evropi i svetu.