Razapeta Srbija | Izbor iz štampe | DW | 27.10.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Razapeta Srbija

Reporter berlinskog lista Tagesšpigel Nik Afanasjev je obišao Srbiju i to iskustvo preneo u reportaži o „putovanju kroz zemlju koja traži sopstveni put“. Njegov švajcarski kolega Andreas Ernst piše o srpskom Mekdonaldsu.

„Sa Rusijom Srbija ne deli državnu granicu – ali zato deli mnoga poglavlja svoje istorije i pravoslavlja, kao i osećaj da je Zapad to jezgro preostalo od nekadašnje moćne višenacionalne države gurnuo u beznačajnost. Obe zemlje neguju svoj nacionalni šovinizam, kažu kritičari“. Kroz niz susreta sa predstavnicima različitih zanimanja i pogleda na aktuelne političke događaje, autor upoznaje čitaoce sa problemima Srbije razapete između dva – trenutno nepomirljiva – sveta: EU i Rusije. Situaciju odlično sažima jedan turistički vodič koji, kako piše Afanasjev, „svoju zemlju vidi zatočenu između dve loše alternative: ili da ostane osiromašeno ostrvo večite jučerašnjice okruženo Evropskom unijom, ili da postane član u klubu čija pravila pišu drugi“. Autorov sagovornik je Jugoslaviju smatrao veštačkom tvorevinom, a smatra da ni današnja Evropa nije mnogo drukčija. „Posle Jugoslavije su“, kaže, „došle devedesete godine i svi oni ratovi. U to vreme je u nama prokuvalo sve ono što je loše jer nije moglo da na vreme ispari“.

Autor reportaže je Srbijom putovao na razne načine, pa i ploveći Dunavom; slike napuštenih fabrika zaraslih u korov i depresivna atmosfera provincije su na njega ostavile jak utisak, baš kao i neobičan mir na Dunavu, drukčiji nego u vremenima pre 1990, kada je u regionu još postojala industrija, a reka korišćena za trasport dobara. Posle te godine, ona je, kako prenosi autor, ponovo postala „žila kucavica“, ali ovaj put za šverc robe iz Rumunije koji je pomagao da se zaobiđu sankcije Zapada uveden autoritarnom režimu Slobodana Miloševića. No, mir polako nestaje sa približavanjem Beogradu, prestonici, „velikom, opakom gradu“, koji neki zovu i „Sin city“ („grad greha“ – po poznatom filmu). Slikajući metropolu u kojoj se vide obeležja prijateljstva i dobrih poslovnih odnosa sa Rusijom, ali i zemljama Bliskog istoka, Nik Afanasjev se zadržao i na projektu „Beograd na vodi“, koji mu je jedan sagovornik, vlasnik nedavno zatvorenog džez-kluba, opisao kao himeru, kao loš 3D-model, koji nije ni logičan, ni unosan: „uništio bi grad“.

Ovaj sagovornik smatra da se EU Srbiji prezentira kao izlaz, ali je on o tome prestao da razmišlja. Kaže da je kod mnogih prisutan stari jugoslovenski san o vanblokovskom opredeljenju, o sopstvenom putu, ali da praksa za Srbiju izgleda drukčije: ili da je pregaze EU i „valjak globalizacije“ ili – da ostane siromašna. On smatra da je upravo „Jugoslavija bila neka vrsta EU“, ali da su se 90-ih godina svi u Evropi udružili i profitirali jedni od drugih, „dok smo mi u to vreme vodili rat. Izgubili smo puno energije“. Autur konstatuje da je kod mnogih mladih Srba prisutan taj „difuzan osećaj da postoji samo izbor između neprijateljski nastrojenog Zapada i ukočenosti postjugoslovenskog šoka“.

Zašto hamburger, a ne pljeskavica?

A švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung bavi se pitanjem: „Zašto je Big mek u Beogradu tako omiljen?“ – što je i naslov članka čiji autor, Anderas Ernst, piše iz glavnog grada Srbije. On podseća da je prvi Mekdonaldsov restoran u Beogradu otvoren 24. marta 1988, što je bila premijera za čitavu Istočnu Evropu. Danas Mekdonals ima dvanaest restorana u srpskoj prestonici. „Otkud takav uspeh? Za to ima mnogo razloga. Prvi je preuzimanje zapadnih potrošačkih obrazaca u Jugoslaviji koje je počelo još 70-ih godina – mnogo pre nego u zemljama iza Gvozdene zavese. Ne treba potceniti ni ulogu pljeskavice [...] – Jugosloveni su poznavali hamburger mnogo pre njegovog dolaska – kulturni šok je izostao. No, ostaje pitanje: zašto mnogi Beograđani pored pljeskavice daju prednost bljutavom i gnjecavom Big meku...“

„Odgovor glasi: lokacija! Mekdonalds na Slaviji je pravi restoran. Dva sprata, dugi stolovi za porodice, mekane sedeće garniture za zaljubljene parove i lepo stilizovan kafe-bar za poslovne ljude. Ambijent je negovan, a prilikom test-posete, nijedan od posmatranih gostiju nije ostao u restoranu manje od pola sata“... Autor piše i da odnos Beograđana prema njihovom „Meku“ nije uvek bio idiličan, jer je i pored odomaćenosti taj restoran ostao ikona američkog kulturnog imperijalizma – bar u očima demonstranata koji su da zapalili 1999, za vreme bombardovanja Jugoslavije, a devet godina kasnije i kada se Kosovo proglasilo nezavisnim.

„Sa napadom NATO nije okončana samo suverenost Srbije na Kosovu – oborena je i teorija Mek pis (McPeace) prema kojoj zemlje sa Mekdonaldsovim restoranima nikad međusobno ne ratuju. Za mirovnu politiku je irelevantno to što Kosovo i dalje čeka na otvaranje svog prvog Mekdonaldsovog restorana. Posle posete onom na Slaviji, može da se doda i da Priština na kulinarskom planu nije ništa propustila. Ali na društvenom – jeste.“

Reklama