Rat koji je oblikovao Nemačku
23. maj 2018.
Protestantski plemići su 23. maja 1618. navalili na praški dvorac Hradčani. Jurišnici su od namesnika katoličkog cara Svetog rimskog carstva zahtevali slobodu religije, jer je car Matija ograničio prava protestanata. Nakon prepirke, plemići iz današnje Češke kroz prozor su izbacili dvojicu carskih izaslanika. Oni su samo uz mnogo sreće preživeli „let“ u jarak.
Taj čin pobune, u istoriji poznatiji kao Praška defenestracija, habsburški car Matija shvatio je kao objavu rata. Odlučio je da silom i u korenu da uguši protestantsku pobunu. Tako je počeo Tridesetogodišnji rat koji je gotovo čitavu srednju Evropu doveo na ivicu propasti. Bilo je to traumatično iskustvo i za Nemačku.
„Taj rat je bez sumnje ostavio mnogo dublje tragove u Nemačkoj nego drugi, kasniji ratovi, možda sa izuzetkom dva svetska rata u 20. veku“, ocenjuje politikolog Herfrid Minkler s berlinskog univerziteta Humbolt.
Instrumentalizacija religije
Eksplozivna mešavina uzroka dovela je do toga da se konflikt na području današnje Češke rasplamsa u požar koji više niko nije mogao da kontroliše. Dugotrajne, velike hladnoće uništavale su u to vreme žetvu za žetvom i među stanovništvom se širilo apokaliptično raspoloženje koje je hranilo i praznoverje. A onda su još i verska pitanja prouzrokovala dodatni spor. Stotinak godina nakon početka Reformacije i podele unutar crkve, protestanti i katolici odjednom su postali krvni neprijatelji.
„Religija je instrumentalizovana u političke svrhe, a radilo se dobrim delom i o borbi za političku moć“, kaže za DW politikolog Elizabet fon Hamerštajn iz hamburške fondacije Kerber. I dok su se car i kneževi borili oko toga ko će da vodi glavnu reč u Svetom rimskom carstvu, u sukob su se uključili i spoljni faktori. „Francuzi, Habsburzi, Šveđani i Englezi, ali i Osmanlije smatrali su da je taj region relevantan kada je reč o njihovoj sopstvenoj bezbednosti. Zato su se borili za prevlast ili barem za to da smanje uticaj drugih sila. „Religija je bila gorivo“, naglašava Fon Hamerštajn, „koje je s tim ciljem dolivano na vatru“.
Nove dimenzije strahota
Istoričari i politikolozi uočavaju paralele i sa aktuelnim sukobima, recimo sa onim u Siriji. U početku se u toj arapskoj zemlji radilo o lokalnoj pobuni sunitskih snaga protiv vladajućeg alavitsko-šiitskog lidera Bašara al-Asada. „Ali konflikt se onda veoma brzo pretvorio u zamenski rat“, kaže Fon Hamerštajn. „U Siriji su angažovani Iran, Saudijska Arabija, Turska, Rusija, a dobrim delom i SAD. To su zemlje koje slede svoje sopstvene interese i situaciju dodatno komplikuju“.
Tridesetogodišnji rat dosegao je novu dimenziju nakon što su se u njega vojno uključile druge države. Čete razularenih vojnika sa svih strana, u potrazi za plenom između dve bitke, kružile su srednjom Evropom poput apokaliptičnih rojeva skakavaca. Pustošena su sela i gradovi, masakrirano stanovništvo, silovane žene. Nisu bila pošteđena ni deca. Bezbroj ljudi umrlo je od gladi ili su ih pokosile razne epidemije, npr. kuge, koje su širile razne vojske, odnosno desetine hiljada očajnih ljudi u bekstvu.
Igračka stranih sila
Borba za goli život postala je prioritet ljudi. Za ljude tog doba svaki novi dan bio je poput vrlo opasnog putovanja u nepoznato. Jad, beda i mržnja su tako formirale čitavu jednu generaciju. Ona je znala samo za život u ratu. Pisac Hans-Jakob fon Grimelshauzen u svom romanu Simplicissimus, dvadeset godina nakon kraja rata opisao je mnoge brutalnosti. Recimo napad na jedno seosko imanje: „Našu su sluškinju u štali toliko mučili da više nije mogla da izađe napolje. Slugu su vezanog bacili na pod, gurnuli mu dasku u usta i ulili mu čitavu kofu odvratne vodurine (verovatno smesa urina, fekalija i slično, prim. red.) u utrobu. Oni su to zvali švedski napitak“. Bila je to široko rasprostranjena metoda mučenja u to doba.
Istorijsko svedočanstvo je i dnevnik nemačkog vojnika po imenu Peter Hagendorf. Na jednom mestu on pominje „jedno zgodno devojče kao moj plen“. A nekoliko stranica kasnije: „Ovaj grad (biskupija Lijež) ima 300 crkava i manastira, 18 gradova, 1.800 sela – većinu smo opljačkali i poharali“.
Broj mrtvih tokom Tridesetogodišnjeg rata, prema raznim istraživanjima, kreće se između tri i devet miliona. Pritom se procenjuje da je ukupan broj stanovnika tada iznosio između 15 i 20 miliona. Procentualno je dakle to veći broj žrtava nego tokom Drugog svetskog rata. Netaknuto je ostalo samo nekoliko regiona. Državni poredak je kolabirao. I dok su druge zemlje prosperirale, Nemačka je doživela propast.
„Na socio-ekonomskom planu, taj rat je unazadio Nemačku za više decenija“, smatra politikolog Herfrid Minkler. Rat u kojem je četvrtina, možda i trećina stanovništva jednostavno „izbrisana“ s lica zemlje, bio je nešto poput apokalipse. Nemačku je to iskustvo duboko obeležilo – to da je postala igračka u rukama stranih sila i poprište njihovih sukoba. Stručnjaci poput Minklera uvereni su da je ta trauma Nemačkom carstvu i nacističkoj diktaturi pomogla da opravdaju svoje napadačke ratove u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Mirovno rešenje
Nakon sredine treće decenije Tridesetogodišnjeg rata sukobljene strane bile su u toj meri izmorene krvoprolićem, a neke i zadovoljne osvojenim područjima uticaja, da se počelo s traženjem mirovnog rešenja. Pet godina su za njim tragali u katoličkom Minsteru i protestantskom Osnabriku. Po prvi put su se države Evrope bavile Starim kontinentom kao celinom. Hteli su da zajedno preuzmu odgovornost. I onda su, 24. oktobra 1648, zaraćene strane u Minsteru potpisale tako željno očekivane mirovne ugovore. Bio je to Vestfalski mir. U istorijskim knjigama se taj sporazum proglašava vrhunskim delom diplomatije – pre svega zbog dogovorenih kompromisa, npr. po pitanju slobode religije.
Protestanti i katolici sporazumeli su se oko toga „da se sporne religijske tačke ne mogu rešiti teološki, već da se traže pragmatična rešenja, nezavisno od diskusije o tome ko je u pravu“, kaže Fon Hamerštajn. Vestfalski mir je, između ostalog, „zacementirao“ ravnopravnost hrišćanskih vera. „Time je stvoren temelj za miran suživot konfesija, ono što se nakon nekoliko decenija nasilja više nije činilo kao moguće“. Za pridržavanje odrednica sporazuma pobrinuo sistem garancija: ukoliko bi recimo jedna strana prekršila ugovor, drugi potpisnici imali su pravo na intervenciju kako bi se ponovo uspostavio status kvo.
Osim toga, smanjena je i suverenost cara, a kneževi su dobili više moći. Tako je Sveto rimsko carstvo definitivno postalo svojevrsna labava zajednica država. I dok je u zemljama poput Francuske centralna vlast jačala, u Nemačkoj je razvoj u početku tekao u suprotnom smeru. Jačanje položaja pokrajinskih kneževa do danas je u stvari jedan od temelja federalnog uređenja Savezne Republike Nemačke u kojoj premijeri saveznih pokrajina ljubomorno čuvaju prava koja pripadaju njihovom pokrajinama.
Inspiracija i danas
Vestfalski mir se često navodi i kao primer za rešavanje i nekih drugih konflikata. Možda i za Bliski istok? Na kongresu nemačkih istoričara 2016. tadašnji ministar spoljnih poslova (i današnji predsednik Nemačke) Frank-Valter Štajnmajer izjavio je da je Ministarstvo spoljnih poslova „analiziralo koliko su instrumenti Vestfalskog mira relevantni za današnje mirovne napore“. On je naglasio važnu ulogu međunarodnih garancija i založio se za „proces opipavanja pozicija bez ikakvih tabua“. Jedan arapski intelektualac mu je, tvrdi Štajnmajer, rekao: „Potreban nam je Vestfalski mit za naš region.“
I politikolog Fon Hamerštajn Vestfalski smatra da Vestfalski mir može da bude izvor inspiracije: „Postoji mnogo podsticaja, ideja i kreativnih rešenja koji pokazuju put do mira.“ Vestfalski mir je u svakom slučaju dokazao da je mirno rešenje moguće, čak i za jedan religijom, politikom i emocijama tako ekstremno nabijeni rat.