Ramštajn – sinovi istočnog panka
27. jul 2019.
Škripave gitare i bubanj kao mašinka, vriska, urlanje i stenjanje umesto pevanja. Grupa se zove „First Arsch", a album „Saddle up" – Osedlati. Gitaristi su Rihard Kruspe i Paul Landers. A bubnjar je Til Lindeman. Godina je 1992. Na albumu se možda tu i tamo sluti da će ova trojica momaka kasnije osnovati superbend Ramštajn. Ali do toga će proteći još tri godine.
Biti panker u DDR-u
Sve je počelo krajem sedamdesetih u „najdosadnijoj zemlji sveta“ kako je Istočnu Nemačku u knjizi „Hteli smo uvek da budemo fini" nazvao novinar Torsten Projs. Pank se prelio iz Zapadne Nemačke na istok. Za omladinu koja se dosađivala anarhistična muzika je bila poput eksplozije. Osnivaju se prva pankerska okupljališta. Na njima se pankeri cerekaju zbog reakcije sedokosog rukovodstva socijalističke države na njihove pankerske frizure. Pankeri imaju „dekadentan izgled", konstantovali su funkcioneri.
Pankeri se okupljaju u zaposednutim zgradama i stanovima, u skrovitim podrumima i kafićima, u šupama. A bendovi dolaze na ista mesta. Sviraju pod nemogućim uslovima. Ponekad postoji čak i mikrofon. Pomoćnik na bini ga prenosi od usta do usta ako ima više pevača na bini. Pojačalo je radio lampaš, a instrumenti – jeftine ruske ili češke gitare. Jeftiniji zvuk bubnja je ujedno i pankerskiji zvuk.
Ilegalni, dekadentni, puni zapadnjaštva
Brojni koncerti su ilegalni. Neretko je tu i Štazi, državna bezbednost, sa policijom. Pankeri su za državu subverzivni elementi koji se otvoreno bune protiv režima. Za primer drugima, hapse neke pank muzičare i trpaju ih u zatvor. Tri člana benda „Bezimeni“ osuđeni su na zatvorske kazne između 12 i 18 meseci zbog „javnog nipodaštavanja državnih organa“. Druge pankere su proterali iz zemlje.
Slušaju se zapadne radio stanice. Sopstvenu muziku su bendovi snimali na kasete jer se zvanična istočnonemačka muzička kuća Amiga držala podalje od novog muzičkog pravca. Imena bendova si bila provokativna i ironična: Schleim-Keim (Slina-klica) , Rosa-Extra, Planlos (Besplanski), Unerwünscht (Neželjen), Die Fanatischen Friseure (Fanatični frizeri), Gefahrenzone (Zona opasnosti), Freunde der Italienischen Oper (Prijatelji italijanske opere) ili Müllstation (Stanica za đubre)
Zvanično nema cenzure
Pankeri preziru već popularne bendove Istočne Nemačke kao prilagođene. Neki od njih su smeli da sviraju i na zapadu. Međutim, čak su i oni imali nevolje sa cenzurom koja zvanično nije postojala. Pribegavaju metaforama u tekstovima koje onemogućavaju i najoštrijim cenzorima da zabrane pesme. Andergraund ostaje neprilagođen.
Njihove stvari su potpuna provokacija: Svakodnevnica među sumornim soliterima, razaranje životne okoline, doušništvo, nacistička mržnja. Država pank scenu na nemačkom istoku izlaže represalijama sa ciljem da je razori. Ona ubacuje svoje doušnike, takozvane „neoficijelne saradnike“ u milje. Omladina ne odustaje. Pank kao ventil joj je odveć važan.
Pank postaje prihvaćen
Sredinom osamdesetih državno rukovodstvo uviđa da ne može da zaustavi bujanje ilegalnog zvuka. Menja taktiku. Odobrava koncerte, čak su dozvoljeni i festivali. Ilegalni bendovi se odjednom mogu čuti i na radio stanici za mlade DT 64. Oficijelna oznaka je „drugi bendovi“. Među njima je i bend „Feeling B", osnovan 1983. Šesnaestogodišnji Kristijan Lorenz zvani Flake je na klavijaturama, a gitarista je osamnaestogodišnji Paul Landers.
To je jedan od prvih pank bendova koji je dobio oficijelni status kao „amaterska plesno-muzička formacija“. Tekstovi nisu previše politički, više se radi o pankerskim radostima kao što su pijančenje i žurke. To je bilo dovoljno drsko za suprotstavljanje etabliranoj sceni. Ovi muzičari su znali Tila Lindemana, sretali su se na svirkama i družili se zu alkohol. Razmenjuju instrumente, žive zajedno u napuštenim stanovima.
Ponovno ujedinjnje Nemačke – kraj razloga za pank
Scena je izgubila svog glavnog protivnika – istočnonemačku državu. Flake je u nedeljnom magazinu „Špigel“ jednom ovako opisao taj period: „U godinama posle ponovnog ujedinjenja 1989. sve je odumrlo. Promenom sistema nekako više nismo imali neprijatelja, nismo imali orijentaciju.“. On je dodao da su shvatili, da, ukoliko veselo nastave da praše svoje stvari, to nikoga na zapadu neće interesovati.
Til Lindeman je sa svojim novim bendom „Tempelprayers" u kojem su bili bubnjar Kristofer Šnajder i gitarista Rihard Kruspe pobedio na jednom takmičenju novih bendova. Doveo je u bend dvojicu kolega iz grupe „Feeling B“ koja je prestala sa radom. Razmišljali su šta da urade da „stvarno naprave neku bruku“. Nešto novo. Nešto što će do srži da zaboli. Ramštajn.
Naučeni da pišu u metaforama
1995. je objavljen album „Srceparanje“ „Herzeleid“ i odmah je odjeknuo kao bomba. Već ime benda je bilo brutalno. Ramštajn je američaka baza u Nemačkoj u kojoj je prilikom nesreće za vreme aero mitinga 1988. poginulo 70 osoba.
Lindemanova pesma „Ramštajn" sadrži stih „jedan čovek gori“. U jednoj pesmi se čuje uzvik „Haj, haj, haj!“, a mnogi čuju „Hajl“. Vatra, smrt, rodoskrvnuće, nasilje, seks, nekrofilija, perverzija su sastavni delovi Lindemanovih tekstova. On govori iz perspektive pedofiličara, ubica, psihopata. Bend ima marcijalnu inscenaciju, a Lindemanov glas nemački jezik čini još „germanskijim“ nego što jeste. Ramštajn brzo dobija etiketu desničarskog benda. Ali se bend distancira od desničarenja. Do glave izbrijane skinhedse koji posećuju njihove koncerte prepušta njima samima.
Tekstovi benda uvek ostavljaju prostor za interpretaciju. U „Šternu" je Kristof Šnajder objasnio: „Ako pogledate tekstove bendova iz DDR-a, vidite kako su oni delom jako dobri kada opisuju neku temu lirskim sredstvima. Mi smo tesno povezani sa tom prošlošću“.
Ramštajn je jedan od najuspešnijih i najpoznatijih nemačkih bendova. Nastupa širom sveta već 25 godina, ostajući veran svom zvuku. Šamar mnogima, pre svega žrtvama Holokausta, bio je video zu pesmu „Deutschland“ u kojem se upotrebljavaju atmosfera i simboli koncentracionog logora. Kada se uzvikuje „Dojčland“, svakom neonacisti u toj pesmi reč zapne u grlu, jer nastavak glasi:"Ne mogu da ti dam svoju ljubav". Ramštajn, bend koji je ambivalentan i višeznačan. Ipak postoji jedna bitna razlika u odnosu na istočnonemačku fazu – zbog kritike sistema sada nikoga ne hapse.