Rambo Amadeus: Pevači će plaćati publici | Mozaik | DW | 30.10.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Rambo Amadeus: Pevači će plaćati publici

„Meni je teže samo zato što sam malo stariji, teže mi je da radim bilo šta. Meni je sada teže i da pr*am, nego kad sam imao 20 godina“, priča u intervjuu za DW Rambo Amadeus. Očekuje vreme inverznog entertejnmenta.

Don Kihot sa Balkana, Frank Zapa i Helge Šnajder u jednom. Tako Ramba doživljavaju Nemci. A kada treba da im objasnite šta taj čovek svira, kažete mešavinu roka, fanka, džeza, repa i folka. Neprecizna definicija, ali jedina koja približno objašnjava stil balkanskog majstora improvizacije, Ramba Amadeusa odn. Antonija Pušića, svjetskog mega-cara. Pedesetogodišnji umetnik rodom iz Kotora, upriličio je u utorak u bonskom klubu „Harmonija“, (kao i uvek) putovanje kroz gotovo sve moguće žanrove.

Jakov (DW): Iznenadio si me ovim koncertom u Bonu. Nisam znao da si na evropskoj turneji. Jesi li uopšte na turneji?

Rambo Amadeus: Ovo je zapravo takozvani – edutainment, gde ja kroz zabavu vežbam engleski kako bih mogao češće da nastupam pred publikom koja nije ograničena govornim područjem. Dakle, mala turneja sa veoma malim očekivanjima, ali sa zadatkom da sa ljudima komuniciram na engleskom. Jer evropsko tržište je zanimljivo. Srbija i Crna Gora, ako već nisu u stanju da proizvedu ništa industrijski što bi moglo da se izveze, osim pršute i uglja za roštilj, onda bi to mogao da bude tako neki kulturni polufabrikat. A ovo što ja radim jeste polufabrikat, nešto što tek u interakciji sa publikom dobija podnošljiv modus.

U Nemačkoj te najavljuju uglavnom kao učesnika evrovizijskog takmičenja. Doduše, i sam si tokom koncerta, mada ironično, pominjao kako si zahvaljujući Evroviziji stekao još veću slavu i veliki broj fanova. U kojoj meri ti je najgledaniji evropski TV šou za celu porodicu, zaista pomogao?

Nije mi ni odmogao, ni pomogao. Moja karijera je toliko svoja i toliko na neki način autentična i van svih tržišnih zakona industrije zabave, da su i evrovizijska i moja publika to shvatile kao neki eksces. Drugim rečima, bilo pa prošlo. Jednako se računa u mojoj karijeri, kao i da sam slomio nogu ili upao u neku baru, blato do kolena, dok sam išao na izlet. Ili kao da sam pronašao novčanik sa dve hiljade evra. Pa pošto nisam pronašao vlasnika, potrošio sam te pare.

Obično su svi zasenjeni kvalitetom produkcije Takmičenja za Pesmu evrovizije, kao uostalom i gledaoci pred TV ekranima. Ima i onih koji se razočaraju, kada shvate kako uprkos milionima evra, Eurosong ipak deluje isuviše izrežirano, nedinamično, bez prostora za improvizaciju i spontanost. Kakav je na tebe ostavila utisak ta mašinerija?

Evrovizija iznutra izgleda isto kao i spolja. To je sve vrlo jasno, kada to čovek gleda na televiziji. Tako je i iznutra. Jer to je festival za neradomisleće ljude. Pošto postoje ljudi koji nerado misle i nerado razmišljaju o svemu, oni su konzumenti, vole da prihvataju stvari zdravo za gotovo, pa je i Evrovizija jedan takav šou – zdravo za gotovo. Reč je o programu u kojem mogu da se vide haljine i frizure, uvežbani scenski pokreti, koreografija, scenografija, rasveta, kvalitet slike i tona. To nema veze sa mojom estetikom, ali i kad kobca puste u kokošinjac, on ne odbija.

S obzirom da nas decenijama konstantno bombarduješ kreativnim idejama, da si u poziciji da nešto menjaš, šta bi u Takmičenju za Pesmu evrovizije izmenio, dodao i oduzeo? Šta bi ovaj program učinilo boljim i gledljivijim?

Ništa u evrovizijskom takmičenju ne bi trebalo menjati, jer ako bi se taj mehur od sapunice i za milimetar promenio, on bi eksplodirao i nestao, on je najbolji takav kakav jeste. Ma ni živa svirka, nikako. To bi upropastilo taj epohalni kič. Ovako sve to može da bude besprekorno u izvođačkom smislu, što dodatno obesmišljava čitavu stvar. Evrovizija je super zato što je besmislena. To je toliko izvanredno da je ne bi trebalo gurati ni u kakve sadržinske izazove. Upravno suprotno.

Na Evroviziju se odlazi zbog osvajanja evropskog tržišta. Nisam primetio da si po povratku iz Azerbejdžana pominjao neke nove kontakte, moguće projekte i slično

Ma ne, flertovao sam, malo sam se nabacivao nekim curama iz Moldavije, koje su stvarno prelepe. Nisam razmišljao o kontaktima sa drugim izvođačima, nije mi palo na pamet da bilo kakav ozbiljan razgovor počnem sa bilo kim, osim tamo sa tim tehničarima. Sa šefom tehnike sam imao običaj da popričam. Ja sam tamo čitavo vreme privatno nosio lažnu bradu, kao neki ludak. Za mene je to bilo kao ekskurzija, kao da sam neki gimnazijalac, pa je sve šareno i krasno.

Delovalo je ipak da si pogubio nerve, čak i pre odlaska u Baku. Da li bi, sada kada znaš kakva je to ludnica, pristao na učešće ili bi radije preskočio tu avanturu?

Samo sam sebi dozvolio da provedem previše vremena u Crnoj Gori i da budem izložen medijskom pritisku, umesto da sam se kao frajer izmakao i otišao na neko peto mesto. Ja na to nisam navikao. Kad ste svaki dan u vestima, blogovima i tako dalje, kad vas rastežu po televiziji. Meni to niti prija, niti volim taj medijski pritisak. Tako da mi je toga bilo preko glave. Da ove distance sam baš pametan bio što sam otišao u Azerbejdžan. Kada bih ja imao priliku da vidim Kaspijsko jezero i kada bih bio poziciji da napravim jednu tako opaljenu pesmu, koju će da čuje 200 miliona ljudi? To je šansa koju profesionalac ne treba da propusti.

Onda je naredno pitanje krajnje logično. Da li to znači da bi se ponovo odazvao pozivu, možda u nekom drugom svojstvu, recimo kao autor kompozicije?

Nije mi niko nudio, možda i zato što je neslavno prošla ta pesma – Euro Neuro. Ali zašto da ne? Ja sam radio razne stvari, reklame za paradajz, razne gluposti po narudžbini, tako da zašto ne bi radio i pesmu za Evroviziju.

Pomenuo si mini turneju i „edutejnment“. Očekuje li nas možda uskoro nešto novo, recimo album? Čime si još okupiran poslednjih sedmica?

Snimam pesme. Jednom u dva meseca snimim neku novu pesmu, pa onda snimim i spot. Baš bi trebalo da proverim da li se na JuTjubu pojavila moja rođendanska pesma – „E moj Rambo ostara se“. To ćemo sad malo da guramo, pa kad budem nagomilao jedno desetak pesama izdaću i ploču.

Aktivan si i na društvenim mrežama. Mnogima to pripomaže u promociji pesama, i raznih drugih aktivnosti. Mlađe generacije bez Fejsbuka izgleda više ne mogu da žive. Gde si ti u svemu tome? Za ili protiv?

Fejsbuk mi je pomogao da ustanovim koliko sam popularan, jer ja sam pre pojave tih društvenih mreža mislio da sam teški andergraund, a kad sam video da imam višestruko više fanova od mnogih tih naduvanih pop i folk zvezda, zaključio sam da mene zapravo samo nema u oficijelnim medijima, da me oni ignorišu, a da me u narodu među ljudima ima i te kako. Time sam dobio neki novi stvarni legitimitet.

Ali te mreže su doprinele i znatno drugačijoj konzumaciji muzike. Svedoci smo instant karijera, pa tako i instant hitova. Istovremeno, u Srbiji, Crnoj Gori, u celom tom regionu, bavljenje muzikom je, kako čujem od mnogih muzičara, postala nemoguća misija. Isplati li se još uvek praviti muziku?

Ja sam sebe uvek i smatrao manjinom, a i tretirali su me kao manjinu, kao neki iznimak. Za mene vladaju uvek isti uslovi. Stalno je to neki iznimak, manjina ili neka alternativa. U tom smislu se tu zapravo ništa ne menja. Ali u mejnstrimu se stalno nešto menja, duvaju neki drugi vetrovi, čas je ovo, čas ono u trendu, ali u ovim alternativnim vodama, stvari su stabilne Koliko si originalan i koliko daješ sadržaja, toliko vrediš. Tako je i sa publikom. Postoji konzumentska publika, koja prosto guta sve što joj se servira, ona je jednostavno većina, podložna promenama ukusa, po sistemu danas se frizura nosi na jednu, sutra na drugu stranu. Istovremeno, manjina koja probira i promišlja stvari, ona je gluva na trendove.

Dobro, ali muzika se danas ipak drugačije sluša. Iako je dostupna svima, stiče se utisak da je postalo znatno teže probiti se kroz more praznjikavih hitova i pronaći pravu publiku. Dakle, uprkos raznim platformama, kvalitetna muzika ipak ostaje u senci?

Meni je teže samo zato što sam malo stariji, teže mi je da radim bilo šta. Meni je sada teže i da pr*am, nego kad sam imao 20 godina. U tom smislu subjektivan je moj osećaj da je teže. Međutim, zanimljivo je to što je došlo do opšte estradizacije društva. Sad svako dete kada ga pitate šta će biti kad poraste, odgovara manekenka, pevačica, glumac. Danas svi žele da se izraze, da pevaju, da interpretiraju, da se pokažu, a sve je manje onih koji žele bilo šta da čuju i da konzumiraju. Industrija zabave se okreće naglavce. Jednog dana će doći do inverznog entertejnmenta. Najplaćeniji i najvredniji će biti onaj koji želi nešto da sasluša. On će verovatno da sedi u publici, a ljudi koji žele nešto da mu otpevaju, moraće nešto i da mu plate. Očekujem taj pravac. U tom slučaju ja ću biti taj koji sluša.

Intervju: Jakov Leon
Odg. urednik: Nemanja Rujević