Raj za investitore, pakao za radnike | Evropa | DW | 09.06.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Raj za investitore, pakao za radnike

Makedonija – zemlja jeftinih radnika! Vlast u Skoplju se ne libi da time privuče strane investitore i još ih nagradi bogatim subvencijama. Plate ostaju mizerne. Makedonija je na evropskom vrhu jedne neslavne liste.

Skromno, ali dobro odeven, nasmejan, ali vidno premoren. Izgleda kao da gazi petu deceniju života, a u stvari ima tek 35 godina. Goran mora da porani kako bi uhvatio fabrički autobus koji ga svakog jutra vozi do radnog mesta. Živi u Velesu, ali radi u blizini Kavadaraca, u pogonu nemačkog Drekslmajera, velikog proizvođača delova za automobile. Goran radne dane provodi na nogama – čekajući autobus, stojeći u njemu jer su sedišta zauzeta, u pogonu fabrike gde može da predahne samo tokom dvadesetominutne pauze. Vešte ruke se staraju da elektronika koja će biti isporučena Mercedesu bude besprekorna i na kraju ugrađena u automobile koje će voziti neki srećniji ljudi. Goran o Mercedesovom modelu može samo da sanja.

„Naporno je, ali mora da se gura. Nemam izbora. Ceo dan sam na nogama za 180 evra mesečno. Za rad vikendom ili praznicima se dobije nešto sitno preko toga. Fizički izdržavam, ali, da Vam kažem, psihički već popuštam. Ubija me što sam pod stalnim pritiskom da ispunim zadatu normu. Radi se u jakom tempu, ne mogu da shvatim čemu to forsiranje. Kažu, nemačka firma, a Nemac hoće kvalitet – ali pod kakvim uslovima!?“, čudi se Goran.

Kompanija Dreklsmajer sa svoje strane saopštava da u njenim pogonima širom sveta postoje isti standardi koji su definisani njihovom „globalnom socijalnom politikom“, a koja podrazumeva jednak tretman i jednake mogućnosti za sve. Oni naglašavaju da je, u pogledu uslova rada, za sve zaposlene organizovan besplatni prevoz i topli obrok, a bonusi se isplaćuju. Tvrde takođe i da su bezbednosni i zdravstveni standardi u skladu sa međunarodnim i domaćim propisima.

Međutim, Goran je jedan od retkih koji su spremni da progovore o situaciji u fabrikama koje strani investitori vode u Makedoniji. Zato ćemo ga i dalje zvati Goran i nećemo otkriti njegov pravi identitet. Uveren je da bi bilo korisno javno, imenom i prezimenom, progovoriti o neljudskim uslovima rada – ali strah od gubitka posla je jači. „Mani Nemačku, ali da su uslovi makar približni kao tamo! Evo, ide još jedno leto, a mi u pogonu nemamo rashladni sistem. Klima uređaji se isključuju u 14 sati svakog dana. Ne daj Bože da bude vrućina kao prošle godine kada su ljudi kolabirali. Da toliko štede struju, pa to je stvarno katastrofa.“

Proteste der Honorarmitarbeiter in Skopje

Protesti honoraraca 2015. u Skoplju

Umetnost preživljavanja

Sličnu sudbinu dele hiljade radnika u stranim i domaćim firmama u Makedoniji. „Bukvalno radimo kao na traci. Da je lako, ne bi u ove dve, tri godine otišlo oko 4.000 ljudi. Stalno jedni odlaze, drugi dolaze, retko ko izdrži. Ja sam samohrana majka i moram da budem ovde, nema mi druge, ali psihički već popuštam“, kaže jedna radnica iz Štipa, grada u kojem je smešten još jedan nemački proizvođač automobilskih delova Džonson Kontrols, kao i desetak domaćih i stranih fabrika konfekcije. Jedan drugi radnik kaže: „Stalno mi nad glavom stoji kontrolor i pritiska me. Kaže, smanjiće mi takozvani bonus za kvalitet na platu ako ne ispunim normu. A verujte, retko ko može da je ispuni.“

Nezaposlenost u Makedoniji prema zvaničnim podacima blago pada, ali i dalje iznosi ogromnih 25 odsto. Polovinu nezaposlenih čine mlađi od 30 godina. Plate se smanjuju i graniče s mizerijom – oko 70 odsto zaposlenih ima prosečnu platu od 355 evra ili manje. Kubure jednako i radnici zaposleni kod velikih stranih investitora koje je vladajuća klika predstavljala kao spas za makedonsku privredu. Iako su firme poput Džonson kontrolsa, Tehnohozea, Van Hula, ODV Elektrika uzele masne subvencije za stvaranja radnih mesta, tamo radnici ne zarađuju ništa više nego drugde.

Kako prosečni Makedonci krpe kraj s krajem s mesečnom platom koja nije veća od dnevnice nemačkog radnika, zaposlenog možda baš u istoj firmi? „Nema recepta“, kaže jedan sredovečni Skopljanac. „To je jednostavno samo koliko da se prehraniš i platiš komunalije. A ni za to nije dovoljno. Retko ko nije i po dve plate u minusu u banci. Ako imaš i kredit, a imaju ga skoro svi, e onda teško tebi. Radićeš samo da vratiš dugove.“

Ropski uslovi

Statistika pokazuje da su, sabiranjem kredita i minusa na tekućim računima, građani dužni oko dve milijarde evra bankama – dakle oko 1.000 evra po stanovniku. Statistika i svedočanstva pokazuju i nešto još gore: prema modernom ropstvu je Makedonija tužni evropski lider. To je nedavno objavila Fondacija Walk Free, koja procenjuje da oko 13.000 ljudi u Makedoniji radi u ropskim uslovima. To je udeo od 0,64 odsto populacije čime je Makedonija i na svetskom nivou na visokom 18. mestu, negde u rangu Kolumbije, Maroka, Perua, Venecuele, Jordana, Tanzanije, Angole…

Tako je raj za investitore postao noćna mora za radnike. Stručnjaci kažu da je time plaćena strašna cena demonstrativnog „uspeha“ kada se dovede neki strani investitor, pa se presecaju svečane vrpce, a blicevi sevaju da osvetle široki kez političara. „Sve dok je visoka nezaposlenost, ne možemo očekivati visoke plate. To je ključni problem makedonske ekonomije“, kaže profesor Zoran Ivanovski. On uopšte nije optimista: „Svedoci smo političke krize koja ne ohrabruje, a s druge strane vidimo kakav kadar regrutuju strani investitori i koliko ga plaćaju.“

Ekonomski analitičar Branimir Jovanović akcentuje (nepostojeću) ulogu sindikata: „Ako bi radnici imali veću pregovaračku moć od poslodavaca, onda bi i plate bile visoke. Kod nas nema sindikalne organizacije i jakih prava radnika, time je njihova pregovaračka pozicija slaba što vodi tome da im i plata bude niska.“

Pelister in Skopje

Kako preživeti s minimalcem?

San o standardu

Sindikalci ne beže od odgovornosti, ali veći problem vide drugde. Tako Pece Ristevski iz Sindikata industrije, energetike i rudarstva podseća da makedonska vlast potpuno javno investitorima predstavlja svoju zemlju kao oazu jeftine radne snage. „To onda strani investitori i koriste, a neki plaćaju manje čak i od domaćih firmi“, kaže Ristevski. Dodaje da ljudi nemaju hrabrosti da vode bitke ili čak da se učlane u sindikat u strahu da ne izgube posao. Kaže da je takav slučaj sa stotinama radnika u Drekslmajeru.

Sa druge strane, u Drekslmajeru tvrde da je sloboda sindikalnog organizovanja zagarantovana i da su za njih veoma važni i glas i mišljenje zaposlenih. „Potrebe i interese zaposlenih predstavlja Odbor radnika koji biraju sami zaposleni i koji igra važnu i aktivnu ulogu u kompaniji kroz dijalog sa rukovodstvom“. Drekslmajer takođe naglašava da je njihov menadžment otvoren za sve sugestije i podseća da je ta firma „stabilan poslodavac i partner u regionu sa dugoročnim planovima da tu i ostane“. Zato, kažu, „ulažemo u stručnost naših zaposlenih, podržavamo mlade i trudimo se da zadržimo stabilne proizvodne kapacitete“.

Ipak, šta znači makroekonomski podatak da makedonska ekonomija raste po stopi od tri odsto godišnje, što je zavidan procenat na evropskom nivou, kada su građani te zemlje među najsiromašnijim Evropljanima sa standardom koji iznosi tek trećinu od evropskog proseka? Svetska banka kaže da bi Makedonci dostigli taj standard tek ako bi ekonomija tri decenije neprekidno rasla za 4,5 odsto godišnje, a rast u EU stagnirao – što zvuči kao naučna fantastika. Nasuprot tome, očajan položaj makedonskoj radnika je surovi realizam.