Prvi svetski rat u senci rata za nezavisnost | Veliki rat: sto godina posle | DW | 17.02.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Veliki rat: sto godina posle

Prvi svetski rat u senci rata za nezavisnost

Turski istoričar Bulent Bilmez u intervjuu za Dojče vele govori o tome kako se u toj zemlji gleda na Prvi svetski rat, kakvo je shvatanje uloge Kemala Ataturka nekada i sada, i gde su u svemu tome Srbija i Balkan…

Krajem oktobra 1914. godine, Osmansko carstvo je ušlo u Prvi svetski rat kao saveznik Nemačke i Austrougarske. Međutim, Osmanska vojska pokazala se isuviše slabom i loše opremljenom za borbu na više frontova. To je rezultiralo porazom. Turski rat za nezavisnost koji je usledio posle Prvog svetskog rata, zauzima centralno mesto u središtu turske istoriografije.

Na osnivanje Republike Turske, naslednice Osmanskog carstva, nije se moralo dugo čekati: bilo je to 29. oktobra 1923. Mustafa Kemal Ataturk, jedan od najznačajnijih lidera „Mladoturaka“, postao je „otac Turaka“ i ušao u istoriju kao osnivač republike.

Istoričar Bulent Bilmez: Turski rat za nezavisnost ne baca senku samo na Prvi svetski rat, već na skoro sve što se desilo i pre i posle toga

Istoričar Bulent Bilmez: Turski rat za nezavisnost ne baca senku samo na Prvi svetski rat, već na skoro sve što se desilo i pre i posle toga

Istoričar Bulent Bilmez, predsedavajući nezavisne fondacije za istoriju „TarihVakfi“ sa sedištem u Istambulu, govori za Dojče vele o turskom tumačenju Prvog svetskog rata, pitanju krivice, nasleđa, obuhvatajući sadašnjost i prošlost.

DW: Kakvo je tursko tumačenje Prvog svetskog rata? Kakvu ulogu taj rat ima u turskoj istoriografiji?

Bulent Bilmez: „Teško je govoriti o turskom tumačenju Prvog svetskog rata, jer postoje različita stanovišta. Dominantno je uvek bilo ono, zvanično i kemalističko, ali uvek je bilo i alternativnih perspektiva, često potisnutih. U zvaničnoj istoriografiji, Prvi svetski rat je u senci takozvanog nacionalnog rata za nezavisnost, koji je izbio neposredno posle Prvog svetskog rata i trajao je od 1919. do 1923. On je u centru turske istoriografije, jer je iz njega nastala Turska Republika.“

Galipoljska operacija

„Rat za nezavisnost ne baca senku samo na Prvi svetski rat, već na skoro sve što se desilo i pre i posle toga. Glavni lik revolucionarnog rata je Mustafa Kemal, koji tada još nije nosio prezime Ataturk. Prvi svetski rat, sam po sebi, ne igra veliku ulogu, ali neki momenti su u zvaničnoj istoriografiji preuveličani, kao na primer Galipoljska operacija (na turskom 'ÇanakkaleSavasi'). Sledeće godine je stogodišnjica Galipolja i u celoj Turskoj se priprema veliko slavlje. Sećanje na tu bitku za Turke je veoma važno: neprijatelji su bili zaustavljeni. Dakle, to je bio odbrambeni rat. Borbe na Galipolju sada se koristi i kao ujedinjujući element – recimo kada je reč o mirovnim pregovorima sa Kurdima. Važno je naglasiti da smo se 'svi zajedno borili za isti cilj', Turci, Kurdi, Čerkezi, Lazi itd. To se stalno ističe kao herojstvo.

Udžbenik istorije u Turskoj - neki momenti su u zvaničnoj istoriografiji preuveličani, kao na primer Galipoljska operacija

Udžbenik istorije u Turskoj - neki momenti su u zvaničnoj istoriografiji preuveličani, kao na primer Galipoljska operacija

Još jedna bitka iz Prvog svetskog rata, takođe se često pominje u zvaničnoj istoriografiji: bitka na Sarikamišu. Osmanlije je predvodio Enver paša, vođa Mladoturaka, jedan od glavnih rivala Kemala Ataturka. Loše opremljena vojska pod Enver pašom, bila je primorana da se bori sa Rusima, da pređe planinsku oblast po izuzetno hladnoj zimi. Hiljade ih je umrlo tokom te operacije. Bitka je izgubljena. Priču o toj katastrofi, kemalisti često koriste da pokažu koliko je okrutan i loš vođa bio rival Mustafe Kemala.“

Levičarska i konzervativno-islamska perspektiva

„Kao što sam rekao, bilo je i alternativnih viđenja te teme: levičarsko i konzervativno-islamsko. Levičari se u principu slažu sa kemalistima. Za njih je ulazak Osmanlija u rat bio neizbežan. Oni takođe kažu da su Osmanlije bile veoma važan saveznik, kako bi uopšte uvećale značaj Osmanlijskog carstva. Ponekad se ulazak u rat tretira kao greška. Ali, ovde treba napomenuti da se odgovornost za ulazak u rat prebacuje na Enver pašu jer, on je komandovao prvom ofanzivom protiv Rusa i pretrpeo poraz.

Poznato je da Turska nije učestvovala u Drugom svetskom ratu. Kada kemalisti pričaju o Prvom svetskom ratu, uvek na umu imaju poraz. Oni su zato stalno ponavljali da je mudro ne ulaziti u Drugi svetski rat i da je takvu odluku trebalo doneti i u Prvom svetskom ratu. Levičari uvek ističu da je pogrešno bilo učestvovati u ratu na strani Nemačke i Austrougarske. Turska, Osmansko carstvo, po njihovom mišljenju je bila zemlja trećeg sveta, koja je trebalo da podele velike sile. Ulaskom u rat, to carstvo je od polu-kolonije postalo nemačka kolonija.

Konzervativno-islamska perspektiva je takođe veoma zanimljiva. Za njih je Osmanlijsko carstvo od velikog značaja, ali neprijateljstvo prema Enveru paši je u skladu sa ostalim gledištima. Kraj rata je u zvaničnoj istoriografiji objašnjen na sledeći način: 'Nismo mi izgubili rat, već naši saveznici.' Carska vojska je morala da prihvati poraz, jer su prijatelji izgubili – to je veoma čest argument. Ovo je delimično slično sa nemačkim gledanjem na taj deo istorije, kada se kaže da je vojsci 'zaboden nož u leđa'.“

Krive su Nemačka i Austrougarska

DW: Ko je krivac za rat po turskoj istoriografiji? Da li je to Gavrilo Princip?

Bilmez: „Ime Gavrila Principa se u zvaničnoj istoriografiji ne pominje često. On je poznat kao Srbin ili srpski nacionalista. Mnogi ga znaju kao člana terorističke organizacije 'Crna ruka' koja je imala za cilj aneksiju Bosne. Njegov čin se zaista smatra neposrednim povodom za rat, ali sam rat se vidi kao neminovnost, kao rezultat rivalstva između svetskih sila. Zvaničan stav u turskoj glasi da su sve velike sile odgovorne za rat. Postojala je obaveza da se sarađuje sa saveznicima i to je dovelo do domino-efekta. Vaš saveznik nekome objavljuje rat, vi morate da stanete uz njega. Na to se gleda i kao na ironiju sudbine, jer saveznik ima i zadatak da pomogne da se izbegne ili zaustavi rat, ali u ovom slučaju to je dovelo do širenja rata. Dakle, na kraju, krivicu snose Austrougarska ili Nemačka, jer nisu zaustavile rat.“

Rivali Enver Paša i Mustafa Kemal u udžbeniku istorije

Rivali Enver Paša i Mustafa Kemal u udžbeniku istorije

Da li trenutno u zemlji ima političkih i društvenih struja koje 1914. i njene posledice, ideološki iskorišćavaju?

„U proteklih deset godina, konzervativna islamska vlada pokušala je da demontira kemalističke priče. Bivša islamska perspektiva postaje sve dominantnija, kristališe se jasna identifikacija sa Osmanjskim carstvom. Osmanski ratovi se sve više nazivaju 'našim ratovima'. Ali Turska je druga zemlja, druga država. Osmanlijsko carstvo postojalo je pre Turske; sadašnja vlada, političari, novinari, islamski istoričari – svi pokušavaju da taj rat, posebno Galipoljsku bitku, idealizuju u smislu 'mi smo zajedno, kao braća i sestre', ali ovoga puta pre svega kao muslimani.“

Glorifikovanje poraza

„Ta vrsta glorifikacije i idealizacije bitke predstavlja prednost za sadašnju vladu, jer tako mogu da se izbegnu sukobi. I prethodne vlasti su to činile, ali je kod njih u centru pažnje bio Mustafa Kemal, dok su danas to obični ljudi i patriote. To je neka vrsta islamskog patriotizma. Sadašnja vlada čak glorifikuje i sećanje na drugu veliku bitku, onu kod Sarikamiša – ona se koristi kao vezivni element. Ta bitka, mada je to bila katastrofa i poraz, predstavlja se kao nešto pozitivno. Upravo ta katastrofa sada bi trebalo da nam donese zajedništvo: 'zajedno smo patili, zajedno smo umirali, moramo dakle da se držimo zajedno'.“

Šta su posledice i nasleđe Prvog svetskog rata? Turska Republika? Kemalizam?

„U zvaničnim dokumentima i knjigama često se može pročitati da je Prvi svetski rat za Osmansko carstvo završen Ugovorom iz Lozane (1923). Uvedeni su novi propisi. Vlada u Ankari bila je u stanju da se, na osnovu tih novih propisa, odupre. Nastao je anti-imperijalistički pokret. Ali to je takođe imalo i neke veze sa kompleksom inferiornosti: 'velike sile su bacile svet na kolena, a naš junak, Mustafa Kemal, odupro se svima.' Tako je, po zvaničnom mišljenju, okončan Prvi svetski rat za Osmansko carstvo i Tursku – zahvaljujući Lozani i Mustafi Kemalu. Ali, ako uključite međunarodno pravo, istina je zapravo drugačija. Lozana je bila jedan od međunarodnih sporazuma za reorganizaciju regiona, a posle Prvog svetskog rata više se nije radilo samo o velikim silama. Prevashodno se radilo o borbi sa Grcima i unutrašnjim neprijateljima: Jermenima, Kurdima, vladom u Istambulu, itd. To su bili neprijatelji vlade u Ankari. Sve to je zanemareno u zvaničnoj istoriografiji i jedini argument koji važi, glasi: 'Prvi svetski rat za Tursku je zapravo okončao naš heroj Mustafa Kemal'.“

Vek etničkog čišćenja

Zarobljeni Jermeni 1915. godine

Zarobljeni Jermeni 1915. godine

Tokom Prvog svetskog rata bilo je proterivanja naroda, Jermena i Grka. Da li je to bilo neophodno da bi se stvorila nezavisna Turska država?

„U pogledu proterivanja naroda bio je to legalan zločin jer je postojao ugovorom zapečaćen sporazum između država da se razmeni stanovništvo. Pošto je na taj način to bilo legalno, često se na to ne gleda kao na zločin protiv čovečnosti. Međutim, bilo je i ilegalnih zločina, kao što je recimo genocid nad Jermenima. Inače, etničko čišćenje je bio uobičajen metod između 1850. i 1950. – to je sto godina, vek etničkog čišćenja. To je bilo apsolutno nepotrebno. Za žrtve – to je zločin, ali to je gubitak čak i za one koji su ostali. Zemlja bez naroda sa kojima se zajedno živelo vekovima, takođe je siromašnija. To je gubitak za sve. Samo, za vlasti je to imalo pozitivan aspekt: na taj način stvorena je država kojom se lakše upravlja.“

Šta đaci u Turskoj uče iz udžbenika istorije?

„Daću vam jedan primer: poznato je da je Osmanskom vojskom, velikim delom, komandovala nemačka vojska. Međutim, uloga Nemačke je u nastavi istorije apsolutno zapostavljena. Imena nemačkih komandanata ne pominju se često u udžbenicima, ali zato ima svuda Mustafe Kemala – i u tekstovima i po fotografijama. Mustafa Kemal je uvek prisutan, čak i u Prvom svetskom ratu. Naša fondacija radi na projektima i analizama udžbenika, uzimajući u obzir i aspekte ljudskih prava. Nastavnici i autori udžbenika nam kažu da su dobili instrukcije od turskog Ministarstva prosvete da Ataturkovo ime stalno provlače kroz lekcije, bez obzira na temu. Kada sam to čuo, shvatio sam koliko je teško napraviti alternativni udžbenik. To može da se promeni tokom anti-kemalističke kampanje aktuelne vlasti, ali ne na otvoren i civilizovan način. U narednim godinama, učenje istorije se može promeniti tako da se Mustafa Kemal ne pominje čak ni onda kada je zapravo od velikog značaja. To je problem ove zemlje – odlazak iz jedne u drugu krajnost.“

„O genocidu nad Jermenima nije ništa napisano u zvaničnoj istoriografiji. O tome se govori kao o proterivanju Jermena ili kao o neophodnoj meri zbog rata. Takođe, često se govori da su Jermeni ubijeni zbog terorističkih napada koje su vršili, dakle to se predstavlja kao uzajamno ubijanje. Ali, u udžbenicima o Jermenima nije ništa napisano.“

Na Balkanu je samo sve počelo – i to je sve

DW: Kakvu ulogu danas igra Balkan za Tursku? Postoji li veza sa Prvim svetskim ratom?

Bilmez: „Osmansko carstvo je 'ispustilo' Balkan još pre Prvog svetskog rata. Današnja politika prema Balkanu ima veze sa spoljnom politikom aktuelne konzervativne islamske vlade, koja pridaje poseban značaj Osmanskoj imperiji i njenim nekadašnjim teritorijama. Ali to nema nikakve veze sa Prvim svetskim ratom.“

Da li postoji veza između Prvog svetskog rata i negativnog imidža Srba 90-ih godina?

„Ne postoje negativna slika o Srbima. Imidž iz 90-tih nema nikakve veze sa Prvim svetskim ratom. Srbija i Balkan uopšte nisu u fokusu turske istoriografije Prvog svetskog rata. Da, Balkan je doduše važan razlog za izbijanje rata, tu je sve počelo, ali to je sve. Turska nije deo toga.“

Autorka: Senada Sokolu / dr
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

U ponedeljak 24. februara 2014. objavljujemo tekst:
Bugarski pogled na Prvi svetski rat

Reklama