Prvi direktor Berlinala – Gebelsov čovek za film | Mozaik | DW | 01.02.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

suočavanje

Prvi direktor Berlinala – Gebelsov čovek za film

Alfred Bauer je četvrt veka bio uspešni direktor filmskog festivala Berlinale. Istraživanja novinara sada pokazuju da je Bauer prećutao nacističku prošlost. Festival povlači nagradu sa njegovim imenom.

Bauer i italijanska diva Đina Lolobriđida (1965)

Bauer i italijanska diva Đina Lolobriđida (1965)

Upravo na dan kada je novi umetnički direktor festivala Karlo Šatrijan u Berlinu predstavio zvanični takmičarski program, eksplodirala je novinarska bomba. Alfred Bauer, prvi i dugogodišnji direktor filmskog festivala Berlinale, od 1942. godine pa sve do kraja rata bio je visokorangirani nacistički funkcioner.

Po završetku Drugog svetskog rata Bauer je – pokazuje istraživanje nedeljnika Cajt – tu prošlost prećutao i sebe predstavljao u drugačijem svetlu.

Berlinale je najvažniji filmski festival u Nemačkoj i najveći na svetu. Ali tri sedmice pre početka 70. po redu festivala (20. februar) jasno je da je Bauer, koji je imao ključnu ulogu u usponu festivala od 1951. do 1976. godine, bio pristalica nacionalsocijalista. To ne baca dobro svetlo na odnos Berlinala prema prošlosti.

Slučaj otkriven zahvaljujući privatnoj istrazi

Prema saznanjima nedeljnika Cajt, do kojih se došlo zahvaljujući jednoj osobi koja je veliki ljubitelj filma, Bauer je sistematski krio svoju prošlost. Ti dokumenti se nisu pojavili iznenada. Očigledno je da su godinama bili dostupni svakom zainteresovanom, u Državnom arhivu u Koblencu. Ali nikoga to nije zanimalo.

Sve dok na njih nije naišao Ulrih Henel, diplomirani ekonomista i filmofil, istražujući nešto sasvim drugo. Sve to se može pročitati u aktuelnom izdanju nedeljnika Cajt.

U zvaničnim brošurama i jubilarnim knjigama festivala, koji su izlazili između 2000. i 2010. godine uz podršku „opunomoćenika savezne vlade za kulturu i medije“, nema reči o tom delu Bauerove prošlosti.

„Dr Alfred Bauer bio je pravnik i imao je nepunih četrdeset godina kada je 6. juna 1951. godine otvorio festival projekcijom Hičkokove 'Rebeke' u Titanija-Palastu u Berlin-Šteglicu, nakon sjajnog govora tadašnjeg gradonačelnika Ernsta Rojtera“, stoji u brošuri iz 2010. godine.

Publikacija povučena

I u novoj publikaciji naslovljenoj „Alfred Bauer. Osnove Berlinskog međunarodnog filmskog festivala“, koja je zvanično trebalo da bude predstavljena 24. februara na predstojećem festivalu, očigledno nema ni reči o Bauerovoj nacističkoj prošlosti.

U međuvremenu izdavač je to izdanje povukao: „Razlog za to je članak nedeljnika Cajt (…) i u njemu predstavljena interpretacija izvora o ulozi Alfreda Bauera u nacionalsocijalističkoj filmskoj politici“, navodi se.

U međuvremenu je reagovao i Berlinski festival: „Nagrada koja nosi ime prvog direktora festivala Berlinale, koja se dodeljuje od 1987. godine, srebrni medved sa natpisom „nagrada Alfred Bauer“ biće preimenovana.“

Posebno problematično je, saopštio je festival, to što se nagrada dodeljivala za „nove perspektive u filmskoj umetnosti“, posebno inovativnim režiserkama i režiserima i nju su u prošlosti dobili brojni važni filmski umetnici.

Kako piše Cajt, Alfred Bauer je bio član NSDAP (Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije), član SA (jurišni odred NSDAP) i drugih nacističkih organizacija. Od 1942. godine Bauer je bio referent u Filmskoj direkciji Rajha: „Na centralnom birokratskom mestu on je bio jedan od kreatora filmske politike nacista.“

Festival je prećutkivao prošlost svog prvog direktora

Festival je prećutkivao prošlost svog prvog direktora

Kada se zna koliki je značaj Jozef Gebels, ministar nacističke Nemačke za „narodno prosvetljenje i propagandu“, pridavao filmu i bioskopu za vreme nacionalsocijalističkog režima u Nemačkoj, onda je Bauerovo delovanje teško zamisliti podalje od nacističke ideologije sa svim svojim posledicama.

Istraživanja Henela i lista Cajt pokazuju da je Bauer neko vreme bio „drugi čovek Filmske direkcije Rajha“. Zadatke te institucije Gebels početkom 1942. godine ovako opisuje: „Direktor Filmske direkcije Rajha je zadužen za generalno planiranje produkcije, za usklađivanje celokupnog umetničkog i intelektualnog stava produkcije, za nadzor angažmana umetničkog personala, kao i za obrazovanje mladih.“

To je za mnoge, ne samo za jevrejske filmske umetnike, značilo: zabranu rada, progon, hapšenje i smrt.

Za vreme nacionalsocijalizma snimljeni su grozni propagandni komadi. Jedan od najpoznatijih je antisemitski film "Jud Süß", režisera Fajta Harlana iz 1940. godine. I danas se takvi filmovi prikazuju u javnosti, ali samo u određenim okvirima, kada ih prate istorijska predavanja i diskusije.

Zataškana istina

Alfred Bauer je, kako piše Cajt, po završetku rata pokušao da drukčije predstavi svoju prošlost: „U procesu denacifikacije, Bauer je sistematski stvari zataškavao i lagao je“, piše nedeljnik.

U jubilarnom izdanju povodom pola veka festivala pisalo je da je Bauer doktorirao 1938. radom o filmskom pravu, a da je 1942. počeo da radi za filmsku produkciju „Ufa“. Tamo je, piše u brošuri, bio zadužen za „pripremu dispozicionih planova za Nemačku filmsku produkciju“, kao i za „pripremu mesečnih izveštaja o produkciji filma i stručnog mišljenja o zakonu o filmovima i filmskom poslovanju“.

To zvuči prilično bezazleno. O radu u Filmskoj direkciji Rajha u kratkoj biografiji nema ni reči.

Slučaj Alfreda Bauera nije usamljen. U politici, društvu, u oblasti pravosuđa, medicini i raznim sektorima kulture, decenijama nakon Drugog svetskog rata u Nemačkoj su otkrivani slični slučajevi.

Na dan kada je nedeljnik Cajt upoznao javnost sa ovim slučajem, u Bundestagu su se sastali izraelski predsednik Ruven Rivlin i nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer, kako bi odali počast žrtvama Holokausta.

Rivlin je izrazio zabrinutost što Evropu „proganjaju duhovi prošlosti“. Pr itom je apelovao na posebno ulogu Nemačke u borbi protiv nacionalizma, mržnje prema strancima i antisemitizma. Deo te odgovornosti je i suočavanje sa prošlošću. Slučaj Alfreda Bauera verovatno nije poslednji.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama