Provokacija ili potraga za istinom o broju ubijene dece?

Sunčan dan, neobično toplo za 20. mart te 1993.godine. Tada jedanaestogodišnja devojčica Irma satima je molila majku da joj dozvoli da izađe napolje u park, da se igra sa svojim vršnjacima. Igru je prekinula granata koja je pala između zgrada gde su se deca igrala.

„Mojoj Irmi je geler presekao arteriju. Odmah je prevezena u bolnicu, ali nije uspela da preživi“, kaže za DW njen otac Fikret Grabovica.

On je sada predsednik Udruženja roditelja ubijene dece Sarajeva i kaže da su deca tokom opsade sistematski ubijana. „Na nekim lokacijama je u jednom trenutku ubijeno po petoro, šestoro, sedmoro dece. Meni je to strašno, tužno, tragično… Posebno mi je strašno da je neko gledao kroz nišan i smogao snage da ispali metak u dete od dve ili pet godina“, kaže Grabovica.

Prema podacima Zavoda za zdravstvenu zaštitu BiH, koji je tokom rata redovno dobijao izveštaje iz zdravstvenih ustanova o ubijenim i ranjenim građanima Sarajeva, u glavnom gradu BiH tokom opsade je ubijeno je 1.601 dete. Međutim, Udruženje roditelja ubijene dece raspolaže s podacima da je ubijeno 524 dece, dok podaci Istraživačko-dokumentacionog centra pokazuju da je u deset opština Sarajeva ubijeno 614 dece od 0 do 18 godina, dok je 77 maloletnika poginulo kao vojnici.

Nagrada za dokaze da je ubijeno 1.601 dete

Zbog različitih podataka o broju ubijene dece tokom opsade Sarajeva, banjalučki autor i socijalni psiholog Srđan Puhalo na portalu analiziraj.ba objavio je tekst: „Dokažite da je u Sarajevu ubijeno 1.601 dete ili prestanite da koristite taj broj“.

„Moj jedini motiv je bio da se utvrdi istina, da imamo tačan broj ubijene dece, jer se godinama potežu različiti brojevi. Prema istraživanjima koja su dokumentovana, ubijeno je mnogo manje dece i taj broj varira od institucije do institucije, ali nije ni blizu ovog broja“, kaže Puhalo za DW.

On je ponudio novčanu nagradu od 5.000 evra pojedincu, nevladinoj organizaciji, državnim institucijama, međunarodnim organizacijama, udruženjima građana ili medijima koji mu, kako je napisao, donesu relevantne podatke da je u opkoljenom Sarajevu, koje je kontrolisala Armija BiH, ubijeno 1.601 dete. „Dokažite da je taj broj tačan ili prestanite da manipulišete tim“, zaključio je.

Taj njegov tekst izazvao je čitav niz reakcija na društvenim mrežama, većinom negativnih i osuđujućih. Mnogi su bili zgroženi Puhalovim stavom i „guranjem prsta u oko“ onima koji su izgubili svoju decu i preživeli ratne strahote u Sarajevu.

„Nuđenje nagrade je posebna uvreda za nas roditelje, to je stavljanje soli na naše ionako otvorene rane“, kaže Fikret Grabovica, predsednik Udruženja ubijene dece opkoljenog Sarajeva 1992-1995.

Puhalo i sam kaže da je to bila provokacija, ali naglašava da je ona bila usmerena prema vlastima, koje, tvrdi, ni 26 godina od kraja rata nemaju tačne podatke o broju ubijenih.

„Nisam želeo da provociram roditelje ubijene dece, niti sam želeo da postignem ovakve reakcije, da mi prete smrću. Želeo sam da pritisak javnosti usmerim ka institucijama, da nam pokažu šta su radili više od dve decenije, na šta su potrošili silan novac“, navodi Puhalo.

Bojan Šošić, psiholog i član Odbora za psihijatrijska i neurološka istraživanja Odeljenja medicinskih nauka Akademije nauka i umetnosti BiH, smatra da se brojevima žrtava godinama manipuliše.

„Vrlo je očito da postoje neke strukture kojima nije u interesu da se zna tačan broj i one su u stanju da, isključivo za sopstvene interese, na najperfidniji način instrumentalizuju i one koji su neupitno žrtve rata. Dokle god oni potežu neke poluge i konce, teško da možemo da očekujemo da može doći do nekog otrežnjenja, zrenja i ozdravljenja ovog društva“, kaže Šošić za DW.

On ukazuje da je format kojim Puhalo komunicira sa javnošću „retorički“, jer ne podrazumeva nužno odgovor, niti, kako kaže, taj odgovor može da ima tu težinu kakav može da ima njegov inicijalni impuls. Pritom njemu odgovara difuzna masa koja nije ni blizu istaknuta kao on. S te strane, nuđenje nagrade može se posmatrati kao jedan nespretan pokušaj da postavi to kao vrstu izazova. To nije ni nagrada, to je kao da se kladi da to ne postoji“, objašnjava Šošić.

„U istraživanjima ne smemo da se rukovodimo emocijama“

Profesor na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Sarajevu Husnija Kamberović, ocenio je za portal klix.ba da način na koji se sada o tom pitanju diskutuje u javnosti ne može da donese dobar rezultat.

„Ja razumem da je teško savladati emocije, ali mi ne smemo da se u istraživanjima rukovodimo emocijama. Potrebno je utvrditi ime i prezime svakog ubijenog deteta, to je naš dug prema toj ubijenoj deci“, rekao je Kamberović i naglasio da će se i ova, kao i brojne prethodne debate, uskoro završiti, ali da to ne sme da bude alibi naučnicima da nastave da istražuju.

„Mislim da je veličina počinjenih zločina u Sarajevu suviše velika da bismo pristali samo na nedostojanstveno javno spekulisanje o broju ubijenih“, rekao je Kamberović i dodao da je potrebno da naučne institucije saopšte svoje rezultate javnosti, javnost mora da bude spremna da prihvati te rezultate, a politika mora da prestane da manipuliše žrtvama.

„Dobar deo institucija od kojih se očekivala reakcija i podaci je privatizovan ili instrumentalizovan za svrhe određenih struktura koje imaju motive koji ne odgovaraju interesima građana BiH. Dok se to ne promeni, ne može se napred“, ocenjuje Bojan Šošić.

Različiti podaci o broju ubijene dece

Prve podatke o broju ubijene dece saopštile su Ujedinjene nacije 1994. godine, kada su navele da je u Sarajevu tokom opsade ubijeno 1.500 dece. Potom je, dve godine kasnije, Zavod za zdravstvenu zaštitu BiH izneo brojku od 1.601 deteta ubijenog u Sarajevu. Na spomen-obeležju ubijenoj deci opkoljenog Sarajeva u centru grada ugravirana su imena 524 deteta.

Grabovica kaže da je njegovo Udruženje uspelo da prikupi kompletnu dokumentaciju za 524 dece – rodni list deteta, izvod iz matične knjige umrlih, potvrda o smrti, obrazac sa opisom načina na koji je dijete ubijeno, te fotografiju. „Mi smo dve godine sakupljali te podatke. Međutim mnoge porodice su nakon rata napustile BiH i do njih nismo uspeli da dođemo“, kaže Grabovica.

Upravo je Udruženje u koordinaciji sa Institutom za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, 2006. godine započelo projekat „Zločini nad decom Sarajeva u opsadi 1992-1995.“ Kao rezultat višegodišnjeg rada, 2010. je objavljena naučna studija pod nazivom „Zločini nad decom Sarajeva u opsadi“, u kojoj su objavljeni podaci o 524 ubijena deteta.

Kako navode u saopštenju, Institut je nastavio istraživanja, koja je pratio niz poteškoća, jer, kako tvrde, određeni broj roditelja koje Institut ima u evidenciji nije dostupan (odlazak u inostranstvo, razdvojene porodice, umrli članovi, pogibije kompletnih porodica i dr), kao i činjenica da određeni broj roditelja iz ličnih razloga nije prijavio ubijeno dete.

„Uprkos tome, Institut pored evidencije o 524 ubijena deteta, poseduje i evidenciju za još 291 ubijeno dete“, navode iz Instituta.

Oko broja ubijene dece godinama se vode sporovi

Pre tačno deset godina, osnivač Muzeja ratnog detinjstva Jasminko Halilović objavio je tekst „Stvarni broj ubijene dece“, u kojem je naveo da broj od 1.601 ubijene dece u opkoljenom Sarajevu nema potvrdu. Nakon teksta Srđana Puhala, Halilović je na svom nalogu na Fejsbuku napisao:

„U toku istraživanja za knjigu ’Detinjstvo u ratu’ shvatio sam da broj 1.601 nema apsolutno nikakve potvrde. Napali su me tada dežurni istoričari i stručnjaci da to ipak nije nešto čime ja treba da se bavim. Nažalost, onima koji su vladali Sarajevom iza rata, utvrđivanje istine i činjenica nije bilo važno. Bilo je važno razvlačiti taj broj – i medijima i političarima, slikati se sa cvećem na godišnjice, sakupljati jeftine poene manipulišući onim što ljude najviše boli“, napisao je Halilović.

Nakon Halilovića, Srđanovu inicijativu podržala je i rediteljka Jasmila Žbanić. Ona je na svom Fejsbuk-nalogu napisala:

„Ja neću da nudim pare kao Srđan Puhalo, jer smatram da (kroz poreze) sasvim dovoljno plaćamo institucije da rade na utvrđivanju činjenica. Napravljena je knjiga mrtvih koja govori da je u Sarajevu ubijeno duplo manje dece nego što mediji i političari koriste u svojim govorima. Za mene je i jedno jedino ubijeno u Sarajevu ili bilo gde drugo – previše! Ne razumem u čemu je problem da dobijemo spiskove na uvid? Srđane, odlično postavljeno pitanje! Trebali smo mi u Sarajevu prvi da ga postavimo. Hvala ti“, napisala je Žbanić.

Ona je pozvala nadležne gradske i kantonalne vlasti da objave podatke o broju ubijenih sugrađana.

„Laganje o broju ubijene dece ponižava i žrtve i preživele. Kao građanka Sarajeva zahtevam od kantonalne vlade i premijera Edina Forte, te gradonačelnice Sarajeva Benjamine Karić, da objave tačan broj ubijenih građana Sarajeva, kako bi prestala manipulacija koja ponižava žrtve i izjednačava nas sa onima koji lažu i o karakteru agresije i o brojevima ubijenih u ovom ratu“, napisala je Žbanić.

O broju ubijene dece tokom opsade Sarajeva govori se godinama. Tako je i ovoga puta direktor Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) Mirsad Tokača ponovio podatke do kojih je došao njegov centar. On je u komentaru na tekst Puhala napisao kako mnogi vole brojeve, ali se ne pozivaju na izvore.

„U deset opština Sarajeva ubijeno je 614 dece od 0 do 18 godina, a 77 maloletnika je poginulo kao vojnici. Na spomeniku su 524 imena. Gde je nestala ta razlika, znaju oni koji su izmislili broj. Sva imena su u bazi IDC“, napisao je Tokača.

Pretnje i javno blaćenje

Nakon što su podržali inicijativu Puhala, Jasmila Žbanić, Ivana Marić, kao i Jasminko Halilović prijavili su policiji pretnje smrću koje su im upućene preko društvenih mreža. Pretnje su usledile nakon što je poslanik u Skupštini Kantona Sarajevo Haris Zahiragić objavio post sa fotografijama tih četvoro ljudi ispod kojih su se ređale uvrede i pretnje. Potom su Žbanić i Marić prijavile to policiji.

„Želim da prijavim pretnje smrću koje su mi upućena sa Fejsbuk-profila kantonalnog poslanika Harisa Zahiragića. Gospodin Zahrigić je moje ime i sliku stavio u lažan kontekst i svojim lažima isprovocirao rulju koja poziva na linč. Hasan Latić traži da se svo četvoro ubijemo po hitnom postupku, a Mirnes Tokić poručuje da metak nije skup. Hiljade ljudi lajkuje taj post. Poslanik Zahiragić ima moć da te ljude pokrene. Smatram da je moja bezbednost ugrožena! Molim vas da me zaštitite“, napisala je Žbanić, a potom i podelila na Fejsbuku. Slično je uradila i Ivana Marić.

Osuđeni za zločine u opkoljenom Sarajevu

Teror nad građanima Sarajeva trajao je 1.425 dana. Napadi na civile s položaja Vojske Republike Srpske (VRS), prema presudama Suda u Hagu, odvijali su se svuda i u svako doba dana ili noći.

Za zločine nad decom počinjene tokom opsade Sarajeva do sada niko nije odgovarao.

Pravosnažno, za opsadu Sarajeva, pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, na doživotnu robiju osuđen je Stanislav Galić, dok je 29 godina zatvora dobio Dragomir Milošević, obojica nekadašnji komandanti Sarajevsko-romanijskog korpusa koji su 44 meseca držali Sarajevo pod opsadom.

Na doživotni zatvor za terorisanja civilnog stanovništva Sarajeva tokom opsade glavnog grada BiH, pravosnažno je osuđen i nekadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić.

Veće Haškog tribunala 2017. godine nepravosnažno je osudilo i Ratka Mladića, za terorisanje građana Sarajeva i držanje grada pod opsadom prema optužnici iz 2011. godine. Mladić je osuđen na doživotnu robiju.

Pred pravosuđem u BiH za zločine u opkoljenim delovima grada, do sada je procesuirano 12 osoba.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.