Protesti u Srbiji 2019: Gde su svi ti revoltirani ljudi? | Politika | DW | 17.06.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Osvrt

Protesti u Srbiji 2019: Gde su svi ti revoltirani ljudi?

Na Terazijama se subotom vijore „gaće na štapu“ i srpsko-evropski barjaci. Vlast svojim ponašanjem proteste ipak održava u životu. Ko su dobitnici, a ko gubitnici šestomesečnog slobodarskog performansa?

U subotu sam u 19 sati bio na Terazijama. Prodavac bedževa kaže da je potražnja manja nego ranije. Pošto je on ipak tu, zaključujem da su protesti još uvek u zoni isplativosti malog biznisa.

Pred Terazijskom česmom upoznajem Nikolu.

Nikola ima 60 godina. Iz Rakovice je. Bio je železničar, radio je i u drvnoj industriji. Sada je nezaposlen. Mada jedva može da se savije, odbili su njegov zahtev za invalidsku penziju. Kaže da je ostao bez krova nad glavom. „Kada je predsednik Vučić rekao da u Srbiji nema gladnih, da je ključno pitanje kako ćemo da držimo dijetu, a ne šta ćemo da jedemo, bila je to kap koja je prelila čašu“. Nikola ovo priča u vreli dan, pred Terazijskom česmom. Čekamo da dvadeset i osmi put počne subotna protestna šetnja. Nikola u ruci drži štap, a na štapu su muške bokserice. „Gaće na štapu“ su obišle planetu kao omiljeni foto-motiv. Nikola je istakao zastavu koja će postati simbol socijalne strane protesta. Ona deluje bizarno ispred kulise Hotela Moskva iz čije bašte dobrostojeći kibiceri s izrazom nezainteresovanosti posmatraju kako se sve više ljudi roji oko Terazijske česme.

Serbien Protestkundgebung in Belgrad (DW/D. Dedovic)

Nikola i gaće na štapu

Druga zastava koja se vijori na Terazijama jeste dupli barjak – sa jedne strane srpska trobojka, sa druge evropske zvezdice. Barjaktar je mladić duže kose, u crnoj majici na kojoj piše „Sabotage – Black Sabbath". Američki kultni časopis Roling Stoun je pre nekoliko decenija zapisao da je album „Sabotage" ne samo najbolji album engleskog benda posle „Paranoida“ već možda najbolji album koji je bend ikada snimio.

Igor, tako se zove ljubitelj teškometalnog zvuka, Evropske unije i protesta, kaže da je tu kao aktivista Nove stranke – za koju brzo dodaje da je jedina zaista proevropska – ali i kao građanin. Zašto je manje ljudi nego po lošem vremenu? „Važno je da izdržimo dok ne padne sneg, pa da vidiš kad ljudi opet navale", kaže Igor zu šeretski osmeh.

Gde se dedoše ostali?

Neću opisivati dalji tok protesta. Ljudi se bune uglavnom zbog istih stvari kao tada kada sam zajedno sa njima iz nedelje u nedelju gazio bljuzgavicu i sneg. Socijalna devastiranost. Gušenje prava na drugačije mišljenje. Medijska dominacija vlasti. Nedostatak korektnih uslova za demokratsku utakmicu. Nasilje. Samo što ovaj put nije premlaćen političar Borko Stefanović, kao onomad u Kruševcu. Građanima se najpre u Beogradu, pa drugde, od početka decembra prošle godine pa sve do danas zgadilo da ćute. Ovaj put su neki tipovi tukli studente u Novom Sadu. Jedan od pretučenih mladića je govorio na Terazijama.

Dupla zastava

Dupla zastava

Nepočinstva se ponavljaju. A protesti posustaju. Možda je to nateralo profesora sociologije Jovu Bakića da u intervjuu za NIN kaže da misli da će sukoba svakako biti: „Oni su zakonomerna posledica ponašanja vlasti“.

Pitanje je gde je većina onih ljudi koje sam viđao u decembru i januaru? Možda su  građani koji sada nisu više tu izmoždeni vrućinom, možda odmaraju negde blizu slane vode, možda im je muka od neodlučnosti i nedoslednosti opozicionih figura. Ili je, naprosto,  energije splasnula.

Šta su pokrenuli protesti do sada?

Protesti su, pre svega, učinili međunarodno vidljivim i merljivim niz problema koje kod kuće stvara ili zataškava Vučićeva „stabilokratija“. Čini se da zapadni državnici počinju ozbiljno shvatati izveštaje koje im iza zatvorenih vrata prezentuju analitičari i diplomate na službi u Beogradu. 

Srbija je u slobodnom padu na nekoliko svetskih lista. Pogoršava se stanje medijskih sloboda, ukupno društvo više nije ocenjeno kao „slobodno“ već kao „delimično slobodno“. Tako tvrde Reporteri bez granica i Fridom haus. U februaru je srpska premijerka Ana Brnabić požurila da kaže da se ne slaže sa ocenom Fridom hausa. A krajem maja je rekla da je godišnji izveštaj Evropske komisije o evrointegracionom napretku Srbije „neobjektivan". Poricanje je jedina politička platforma koju je Vučićeva ekipa spremna da brani do kraja. Takva logika je ne tako davno dovela jednog poraženog autokratu do ideje da ratni poraz građanima predstavi kao pobedu.

Jedini napredak koji je Ana Brnabić pod Vučićem ostvarila kao političarka jeste to što je pokazala da iz stanja „fikus" može da prešalta na Vučićev trbuhozborački modus tipa „Vulin" i da donosioce loših vesti proglasi za lošu vest. Ipak, za vrstu bezobrazluka koju prema ulozi koja joj je namenjena, sve češće upražnjava, relativizujući činjenice i denuncirajući domaće i strane kritičare bez ozbiljnog suočavanja sa njihovom argumentacionom linijom, ona za to u sebi mora imati prirodan potencijal. Inače bi ti nastupi bili obična tehnokratska farsa, te ne bi imali istinske tragikomične momente.

Ukratko, Vučićev problem se sastoji u tome što veliki deo međunarodnih nevladinih organizacija kao i sve veći deo savetničke kaste koja opslužuje zapadne političare, smatraju da su osnovni zahtevi građana u Srbiji opravdani, te da je Vučićeva bahatost pogrešna čak i kada na svim nivoima vlada na pragu dvotrećinske većine.

Ti njega protestom, on tebe Kosovom

Vučićeva preglasna retorika, kada je reč o Kosovu, odavno ne može da zavara ni domaću javnost, ni međunarodne igrače. Kad nekoga iz naprednjačkog konglomerata upitaš gde su pare, gde je pravda, gde je demokratija, gde je druga strana u medijima on zauzme paćeničku pozu i promrsi – sram te bilo, to pitaju samo izdajnici koji hoće da oslabe jaku Srbiju zato što brani Kosovo.

Međutim, reinterpretacija svih pitanja u ključu jedinog kosovskog metapitanja može se Vučiću obiti o glavu. Kad god i kako god se završi sa tim pitanjem, onda će ga sva ostala pitanja napasti odjednom. Odgovore neće imati.

Vučić naprosto ne želi da menja svoj ortačko-burazerski sistem. On ne želi dijalog. Suštinske promene u kontroli medija i glasačkih kutija sa njegovog stanovišta bile bi ravne gubitku ključnih poluga vlasti.  On misli da su tajne službe i medijski simulakrum dovoljno dobri instrumenti za obezbeđivanje političke dugovečnosti. Nastaviće da tvrdi da je stvarnost ružičasta. Njegovim glasačima će to do iznemoglosti ponavlja ružičasta televizija.

Odgađanje neumitnog

No i to će se potrošiti. Rigidan Vučićev stav prema svemu što nije on je pomenutog profesora Bakića verovatno naterao na zaključak da ova vlast neće otići bez sile „zato što je ona mafijaška u svojoj suštini i ta mafija je zarobila Republiku, kao javnu stvar“.

Vučiću i njegovoj interesnoj grupaciji potrebna je još poneka godinica – da se zatvore krugovi oko raznih aerodroma, avio-kompanija, arapskih poljoprivrednih kombinata preko čijeg zemljišta neće ići planirani autoputevi, svi kvadrati Beograda na vodi će biti uknjiženi, sve fantomke zaboravljene, svi lažni doktorati priznati, sve kanadske tetke ozvaničene, svi čudni ugovori još dublje gurnuti u trezor sa državnim tajnama, svi metroi skuplje sagrađeni. Možda se isplanira i žičara od Kalemegdana do Petrovaradina. Ko zna.

Ali otprilike, to je plan. Ne dati vlast dok se ne stvori široki skorojevićki sloj dubokog džepa iz kojeg vire lažne diplome. Stubovi društva sa radikalskom prošlošću, ili još bolje, sa demokratskom prošlošću i naprednjačkim konvertitskim žarom, nova Vučićeva elita, će se, po uzoru na prethodne dve elite „crvenu“ i „žutu“ do te mere ispreplesti sa ekonomijom, državom i društvom, da će svaka lustracija postati rizična po život pacijenta zvanog Srbija.

A opozicija?

Opozicija je shvatila da bi dalje razdrobljavanje vodilo u potpuni fijasko, od kojeg opoziciju još uvek deli tanka linija. Protesti su poslužili opozicionim grupacijama da se prestroje i prihvate ukrupnjavanje kao legitimnu strategiju. Suzbijanje prenabildanog ega spada u kasne spoznaje čitavog niza političara proisteklih iz petooktobarskog prevrata. Đilas je konačno vlasnik političke stranke, Tadić se vratio u politički zavičaj. A i oni koji su produkt krajnjeg desničarenja, a potom otklona ka desnom centru, uvežbavaju umerenost. Obradović se rešio Noga, pa – ako baš bude trebalo –  možda ode i na kurseve za lečenje homofobije.

Protest i u Beogradu, 15.06.2019.

Protest i u Beogradu, 15.06.2019.

Za sva prestrojavanja i pokušaje da sebe učine manje omraženim opoziciji su bili potrebni protesti kao katalizator. Bojkot parlamentarne delatnosti je približio Vučiću one delove opozicije koja je ostala u Parlamentu. Krupniji deo opozicije je izašao na ulicu i tamo se približio građanima, jer im je ostala otvorena samo još ta pozornica. Deo građana je nagonsku ustuknuo jer su po njima isti ti ljudi krivi za izneverena petooktobarska očekivanja. Opozicija je uspela da donekle zbije redove, ali ideja koja ih okuplja još uvek je pitanje kako srušiti Vučićevu vlast. Umesto da izađu sa jasnom ponudom pred ljude kako da se napravi sistem koji bi ugrađenim mehanizmima demokratske kontrole onemogućio pojavljivanje svakog budućeg Vučića.

Šta beše građanski protest?

Ono što su gnevni građani poručivali bahatom predsedniku i vlasti moralo je dovesti do formiranja odbora za koordinaciju političke akcije. Taj odbor, konvent, telo, kako god hoćete, morao je pronaći načina da se nezadovoljstvo građana artikuliše ne samo u katalogu političkih zahteva već i u osnovnim tačkama strateškog političkog delovanja. Ukratko, građani kojima su političari ogadili politiku morali su iznedriti sopstvenu političku agendu, sa sopstvenim izabranim i smenjivim rukovodstvom. Samo tako bi izbegli podmetanja vlasti i nezdravi stisak opozicije.

Drugo je pitanje da li je to u bilo kojem trenutku u ovih pola godine bilo izvodljivo.

Ovako, od protesta se ovajdila poneka opoziciona figura. Ulični gnev više smeta Vučićevoj sujeti nego realnom vršenju vlasti. Ali ako se protesti održe, makar na nivou kakav sam video u subotu, ima nade da se energija otpora autoritativnoj vladavini može obnoviti.

Gnev nije manji, smanjila se nada

Za povode će se već pobrinuti Vučić. Naprednjačko-socijalistički interesni blok nastavlja sa svojom netransparentnom, osionom praksom destrukcije demokratskih institucija i procedura. Mali akcionari godinu dana čekaju da im dozvole uvid u ugovor kojim Francuzi dobijaju koncesiju za Nikolu Teslu. Pola godine nema Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Bespravno građeni „objekat“ na Kopaoniku nije ugrožen, a bespravno srušeni objekti u Savamali su tadašnjem beogradskom vlastodršcu doneli – ministarsku fotelju. Svaku institucija i zakon koju dotakne ova vlast, svaki ugovor koji potpiše, bivaju zloupotrebljeni za uvećanje lične moći grupice sa vrha stranačke piramide, a ne za dobrobit zemlje i njen socijalni i demokratski napredak.

Dok su preostali protestni Beograđani Zelenim vencem odlazili u vreli suton pitao sam se da li je dovoljno da se na Terazijama susretnu radničke „gaće na štapu“ sa teškometalnom Sabotažom kao slobodom da se bude metalac u narodu u kojem je pobedu odneo turbofolk.

Čežnja za socijalnom jednakošću i za individualnom slobodom izbora, morala bi biti poduprta sa puno više bratstva, što je staro francusko ime za solidarnost. Bez bratstva/sestrinstva i jednakost i sloboda ostali bi upitni. Ne bi trebalo gubiti nadu da je pozitivna promena moguća. Trebalo bi sačuvati Srbiju od nasilja. Dugoročni gandijevski otpor, kada bi postao dovoljno masovan, ne bi neminovno završio „dugim cevima". I meni je, uprkos bluz prizvuku te letnje večeri, ostalo da se nadam.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM