Prošlogodišnji sneg za ovogodišnje skijanje

Ogromno, veštačko brdo ne može, a da se ne uoči. Visoko je oko deset metara, široko do 25. Zapakovano je u table od stiropora i foliju koje bi to „blago“ trebalo da zaštite. Prizor je daleko od nekakvog motiva za razglednicu, ali se na nemačkim skijalištima raduju baš takvom prizoru. Pod folijom je oko 10.000 kubnih metara snega, uskladištenog za iduću sezonu.

To se zove snowfarming. Velike količine snega trebalo bi da budu sačuvane preko leta kako bi se rešio problem nedostatka snega zbog visokih temperatura. Princip je jednostavan: zgrnuti mnogo snega, dobro ga zapakovati i sledeće zimske sezone istresti ga po skijaškim stazama.

Dobro zapakovan sneg

Čuvati sneg preko leta? Ta ideja na prvi pogled zvuči apsurdno. Ali funkcioniše i to bez ogromnih hladnjača koje troše mnogo energije. Najvažniji dodatak je veštački sneg koji se proizvede u januaru ili februaru. On se onda prekrije stiroporom, piljevinom i iverjem, preko toga dolazi folija koja štiti od vetra i reflektuje sunčeve zrake.

Finska već više godina tako skladišti sneg u proleće, koji se onda, u novembru istrese po stazama za skijaško trčanje – još pre prvog snega. I pojedina skijališta u Švajcarskoj i Austriji eksperimentišu sa takvim „skladištenjem“ snega. U Nemačkoj su po tome poznati Rupolding u Bavarskoj i Titize-Nojtat u Švarcvaldu. U ta dva mesta održavaju se važna međunarodna skijaška takmičenja.

„To je zanimljivo za svako mesto u kojem se održava takmičenje za Svetski kup“, kaže Joahim Hefker koji u Titize-Nojštatu organizuje međunarodno takmičenje u skijaškim skokovima. Kako bi skakaonica u svakom slučaju bila bela, on poseže za snowfarmingom sa veštačkim snegom. Skupljati prirodni sneg bilo bi suviše komplikovano.

Proizvodnja snega kad je najhladnije

Naučnici sa Instituta za istraživanje snega i lavina u švajcarskom Davosu utvrdili su da se sneg najbolje konzervira uz pomoć piljevine. Negativna posledica je da je piljevinu kasnije teško odvojiti od snega.

U Titize-Nojštatu i Rupoldingu zato su se odlučili da je ne koriste. „Tablama od stiropora lakše je rukovati“, naglašava Joahim Hefker. Njih je lakše rasporediti po velikom brdu snega i jeftinije su. A i takve ploče mogu više puta da se upotrebe.

Osnovna ideja snowfarminga je da se ne čekaju niske temperature već da se već u tekućoj godini pobrine za dovoljno snega u idućoj. „Stvarno dobar sneg možete da proizvedete tek na temperaturi manjoj od minus pet stepeni“, kaže Joahim Hefker. Što je hladnije, to delotvornije rade topovi za proizvodnju veštačkog snega – troše manje vode i manje struje. Kod snowfarminga on svoje snežne topove uključuje tek u januaru ili februaru, kada je najhladnije. I proizvodi veštački sneg za iduću zimsku sezonu.

Najopasniji vetar i kiša

Snowfarming je i finansijski zanimljiv za vrhunski zimski sport. Ranije su bijatlonci početkom zime morali na trening u Skandinaviju. Danas bavarski Rupolding uz pomoć uskladištenog snega staze za trening pripremi već u novembru. Tako profesionalci mogu da treniraju i kada su temperature u Nemačkoj relativno visoke.

Kao i poljoprivrednici, i menadžeri za sneg moraju da rade tokom čitave godine. Najveći neprijatelj uskladištenog snega nije toplota. Mnogo opasniji su vetar i kiša. Čak i slabi udari vetra mogu da pomere foliju. I onda kiša može da uđe u sneg. „Voda nam pojede sneg“, kaže Alojs Rajter iz centra za treniranje bijatlona Šimgau-Arena Rupolding. Preko leta on svakodnevno kontroliše da li je folija kako treba.

Visoke temperature nisu toliko strašne. Čak i ako sunce direktno obasjava snežni breg voda isparava samo na površini. A to izaziva efekat hlađenja. Tako se otopi samo 20 do 30 odsto snega.

Ne skladištiti daleko od staze

Aktivisti za zaštitu okoline već dugo kritikuju veliku potrošnju vode prilikom proizvodnje veštačkog snega. Snowfarming se ne oslanja na prirodni sneg. Ekološki bilans je ipak bolji nego pri klasičnom korišćenju snežnih topova. Kod snowfarminga sneg se proizvodi tek priliko niskih temperatura pa se tako troši manje i vode i energije.

Važno je i mesto na kome se deponuje sneg. Idealno je ako je to neko područje na kojem nema vegetacije, da se ona ne bi uništavala. Važno je takođe da se sneg ne deponuje daleko od mesta na kojem je potreban. U Titize-Nojštatu i Rupoldingu kamioni moraju da pređu samo nekoliko metara da bi sneg istovarili na skijaškoj stazi ili skakaonici.

Prednost „uzgoja snega“ za Joahima Hefkera je jasna. Za njega snowfarming znači pre svega sigurno planiranje. Onaj ko organizuje međunarodno takmičenje za Svetski kup, taj ne želi da rizikuje da ne bude snega.

Uspešne pripreme za Soči

Da li bi snowfarming mogao i da veća skijaška područja spasi od nestašice snega? Teško. „Ne mogu da zamislim da bi to moglo da se isplati“, smatra Joahim Hefker. Morale bi da budu uskladištene džinovske količine snega i onda raspoređene po obroncima – što je i preskupo i suviše komplikovano. A ni kvalitet snega ne bi se dopao skijašima. Stari veštački sneg nije tako dobar kao novi, pravi.

Ali, za skijaše iz Rupoldinga prošlogodišnji sneg je recept za uspeh. Oni su se tako pripremali za Soči – i već osvojili neke medalje.

Autori: Vera Kern / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković