Od 1990. Nemačka slavi svoje ponovno ujedinjenje državnim praznikom 3. oktobra. Uprkos svim nerešenim problemima, razočaranim očekivanjima, nezavršenim projektima: to je dan veselja. Dan na koji je svet uvek iznova s čuđenjem i odajući priznanje gledao na ovu zemlju koja je odgovorna za tako puno strahota, ali je ipak tako mirno srušila zid koji ju je tako dugo delio. Da bi ponovo ujedinjena postala jedan od stubova zapadnoga sveta kao pouzdana demokratija i prosperitetna privredna sila.
A onda su došli savezni izbori 2017. I desno-populistička Alternativa za Nemačku je s gotovo 13 odsto postala treća najjača stranka. Od tada parola s kojom su se građani DDR-a svojevremeno borili za slobodu zvuči potpuno drukčije. U Drezdenu i drugim gradovima oni su 1989. uzvikivali „Mi smo narod“ i srušili zločinački sistem Istočne Nemačke. „Mi smo narod“ značilo je: mi želimo da demokratski odlučimo u kakvoj zemlji ćemo živeti. Nećemo više dopuštati da se nama tutorski upravlja, nećemo da budemo potlačeni.
Danas, nakon što je AfD kao prva desno-populistička stranka ušla u Bundestag, ova rečenica zvuči potpuno drukčije. U tome „Mi smo narod“ ne dominira više zahtev za demokratskim suodlučivanjem.
Za mnoge je glavna poruka ovoga „Mi smo narod“ u međuvremenu pre svega: A vi to niste. Vi niste deo ovog naroda. I niste odavde. To se odnosi na izbeglice koje su u poslednje dve godine došle u Nemačku kako bi zatražile zaštitu i našle svoju budućnost. Ali, to je i reakcija okrenuta prošlosti na svet koji je iskočio iz koloseka, u kojem ništa više nije kao što je bilo – i nikad više neće biti.
Milioni ljudi krenuli su na put – jer više ne mogu ili ne žele da žive u svojoj zemlji, jer ih teraju ratovi, epidemije, suše i poplave. Slediće ih novi milioni ljudi. Njih neće biti tako jednostavno zaustaviti, oni će zahtevati svoje pravo na učešće u boljem životu, oni će se za njega boriti. Svi ti ljudi neće nužno hteti da dođu u Evropu. Kretanja izbeglica imaće osetne posledice za celi svet.
Zato je ovo „Mi smo narod“ koje njih isključuje parola upućena na adresu političarki i političara, ali i onih 87 odsto nemačkih birača koji su se odlučili protiv AfD. Za razliku od 1989, iza takvog isključivog pojma „naroda“ ne stoji većina.
Pa ipak, ne možemo se praviti da se ništa ne dešava, povlačenje u lični napredak i privatnu sreću nisu dovoljni kao odgovor na ovaj izborni rezultat. I komplikovani koalicioni pregovori su potvrda da se zaista radi o važnom pitanju: u kakvoj zemlji želimo da živimo.
Volfgang Gete u svom Faustu kaže da ono što smo nasledili od svojih očeva moramo platiti kako bismo ga stvarno posedovali. To je rečenica koja kao da je napisana za ovaj Dan nemačkog ujedinjenja. Jer, jedinstvo zemlje i društva nije nešto što je jednostavno tu. To nije stvar za koju se prošla generacija jednom za svagda izborila pa mi danas treba da je uzmemo zdravo za gotovo.
Uspeh AfD-a u zapadnonemačkim pokrajinama Bavarskoj i Baden-Virtembergu definitivno pokazuje da je jednostavna podela na istočnonemačke i zapadnonemačke probleme postala previše uprošćena. Sada se treba boriti za Nemačku, članicu Evropske unije, čvrsto ukotvljenu u odredbama Ustava, državu iz čijeg bogatstva i uticaja proizlazi odgovornost da pomogne ljudima kojima je teško.
Nemačka slavi Dan ujedinjenja. Praznik koji je 2017. više priručnik za budućnost nego sećanje na prošlost.