Primirje – i šta sad? | Politika | DW | 30.12.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Sirija

Primirje – i šta sad?

Sveobuhvatni prekid vatre između sirijskih snaga i pobunjenika stupio je na snagu u ponoć, u skladu sa sporazumom koje su postigle Rusija i Turska. Ali pitanje je da li primirje dugoročno može da smiri situaciju.

Iza kulisa se dugo pregovaralo, sirijska vojska saopštila je rezultat: od ponoći je u Siriji na snazi primirje. Ono se ne odnosi jedino na borbu protiv Islamske države i drugih grupa džihadista. To je u Moskvi potvrdio i ruski predsednik Vladimir Putin. Istovremeno, predstavnici Moskve i Turske poručuju da su oni garanti dogovorenog primirja.

Primirje, ukoliko se održi, sirijskom stanovništvu će doneti hitno potreban predah. Istovremeno će pokazati da su Rusija i njeni saveznici uspešno zauzeli mesto u čelu stola na kojem se odlučuje o sudbini ratom zahvaćene zemlje.

To pokazuje pozadina upravo postignutog mirovnog sporazuma. Pre nekoliko dna je u Moskvi održan sastanak Rusije i njenih glavnih saveznika. Dalje korake razmatrali su ministri spoljnih poslova i odbrane Rusije, Irana i Turske. Američki ministar spoljnih poslova Džon Keri tamo nije bio. On, kao ni drugi zapadni političari, na sastanak nisu bili pozvani.

Vlade tri države smatrale su nepotrebnim i uključivanje Ujedinjenih nacija. Odlučile su da budu same i da u užem krugu razmotre sudbinu Sirije. Moguće je da su time želele da spreče da im iko nameće svoje interese u ratom zahvaćenoj zemlji, kao i čitavom regionu.

Trijumf Rusije, Irana i Turske

Sastanak je pokazao i koja strana se probila u velikom ratu u Siriji: to nisu Sjedinjene Države već Rusija, njen saveznik Iran, kao i Turska, koja je u poslednjim trenutku uskočila u pobednički voz. Potpisivanjem takozvane „Moskovske deklaracije", Turska je pre nekoliko dana odustala i od svog glavnog zahteva: naime da Bašar al Asad mora da napusti funkciju predsednika.

O tome više ne može biti reči: „Nakon što su vojni saveznici sirijskog režima postigli značajne teritorijalne dobitke, novi vojni savez, kao i odsustvo svih zapadnih sila, gotovo su postali garancija da će predsednik Bašar al Asad i dalje vladati Sirijom", piše Njujork tajms, „i pored poruke predsednika Obame od pre pet godina da je Asad izgubio legitimitet i da mora da ode sa vlasti."

Obamin zahtev nije imao posledice. Sve govori u prilog tome da će uticaj SAD u Siriji ubuduće biti ograničen. „Rusija je shvatila da joj niko ništa neće dati i da zato sama mora da uzme stvari u svoje ruke", objašnjava politikolog Endrju Tajbler sa Instituta za bliskoistočnu politiku u Vašingtonu. S obzirom da su se SAD povukle sa Bliskog istoka, Moskvi ništa više ne stoji na putu. „Ukoliko Turci, Iranci i Rusi postignu dogovor bez SAD, to za nas predstavlja problem", kaže Tajbler.

Syrien Aleppo Waffenstillstand beschlossen

Ulice Alepa živnule nakon primirja

Konfesionalizam nema kraja

Taj problem bi prema mišljenju Moskve možda mogao da se reši kada sredinom januara dužnost preuzme novi predsednik SAD. Doduše, odnos Trampove administracije prema Siriji samo se delimično nazire. Kako sada stvari stoje, izgleda da je prioritet borba protiv Islamske države i sličnih grupa. Tu borbu Rusija i Iran su barem privremeno u Siriji završili – tako da Tramp možda neće imati potrebu da se hitno upliće. Težnja ka boljim odnosima dve sile mogla bi da poboljša i odnose Irana i Turske sa SAD.

Ostaje da se vidi koliko će zaista ruski angažman – bez obzira na dogovoreno primirje – doprineti smirivanju situacije u regionu. Sa Turskom i Egiptom, Putin sada ima dva sunitska partnera. To bi moglo barem teoretski da mu obezbedi više legitimiteta kod najveće religiozne grupe u regionu. Ipak verovatnoća je mala. Naprotiv: Sa Iranom Moskva ima saveznika koji je sa svojom elitnom jedinicom, Revolucionarnom gardom, već godinama aktivan u bitkama u Siriji. Uz to Iran koristi usluge grupe koja je u SAD i Evropi označena kao teroristička organizacija – Hezbolaha iz Libana.

Šanse za mir?

Ukoliko se primirje održi i budu postignuti novi dogovori u vezi sa Sirijom, Iran bi mogao politički da naplati svoj angažman – po mogućstvu širenjem uticaja u regionu. Time bi glas Teherana bio od važnosti ne samo u Siriji već i Iraku.

Time se problemi u regionu ne bi rešili. Naprotiv. Borbe za irački Mosul već sada pokazuju kakvo nepoverenje suniti gaje prema šiitima. Šiiti su tamo prisutni sa svojim snagama i često bivaju okrivljeni za teško kršenje ljudskih prava, čak i prema sunitskim civilima. Zato većina građana ne gleda blagonaklono na mogućnost da im šiiti kroje sudbinu. Konfesionalno pitanje ne ide ka rešenju, naprotiv, ono bi moglo da postane još veći problem za region.

Na kraju krajeva, rusko-iranski trijumf bi doveo do toga da Izrael opasnost od Hezbolaha vidi ne samo u Libanu, već i u Siriji. Jevrejska država to ne bi prihvatila. Prema nepotvrđenim informacijama, izraelski vojni avioni krajem novembra su napali položaje Hezbolaha u blizini Damaska. Ukoliko se prisustvo Hezbolaha u Siriji nastavi, taj napad neće biti poslednji. Iz više razloga postignuto primirje nije po svaku cenu prvi korak ka trajnom smirivanju situacije u regionu.