Svrha Dejtonskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine bila je da se okončaju sukobi u Bosni i Hercegovini. On pre 25 godina nije služio trajnom uspostavljanju političkih okvira. I već tada su svi akteri slutili da se nijedna strana kasnije neće odreći onoga što je dobila u Dejtonu - čak ni u korist dugotrajnijeg i delotvornijeg sporazuma.
U praksi je to, pre svega, značilo da bosanski Srbi neće biti saglasni sa bilo kakvim regulativama koje bi išle u pravcu, kako oni to vide, narušavanja suvereniteta Republike Srpske. Jer, po njihovom mišljenju takav suverenitet je uspostavljen u Dejtonu.
Pored toga, akteri u celoj BiH i unutar svake od tri velike etničke grupe su uspostavili svoje interesne sfere i obogatili se unutar aktuelnog sistema.
Nedostatak EU-perspektive učvršćuje posede elita
Zapravo nema stvarnog podsticaja za moćnike i bosove u Banjaluci, ili negde drugo, da se odreknu svojih poseda u zamenu za mogući prosperitet svog naroda ili regiona, u kojem mafijaške države nisu retkost.
Jedan od razloga za to: EU se odrekla svog najvažnijeg instrumenta za podsticanje promena na zapadnom Balkanu. Ona je za nove zemlje članice efikasno zaključala ulazna vrata.
Umesto toga, predstavnici EU, međunarodnih i nevladinih organizacija izgubili su četvrt stoleća ponavljajući političke slogane o evropskoj integraciji regije, iako ta integracija u stvarnosti i nije imala priliku da bude sprovedena.
Najperspektivniji put napred je stoga onaj izvan okvira ritualnih političkih mantri i koncentrisan na određene programe za podsticanje ekonomskog rasta i regionalne integracije.
Ljudima trebaju pristojna radna mesta, a mladima dobri razlozi da ostanu u svojoj zemlji i ne emigriraju. Konačno, prosperitet i stabilnost često idu ruku pod ruku. Kada bi postojalo više mogućnosti da se zaradi novac, politička slika bi se možda i mogla poboljšati.
Ne davati prostora autoritarnim državama
Kao i 1990-ih, SAD i EU moraju da rade na zajedničkim ciljevima podsticanja ekonomskog rasta i demokratije. Novoizabrani američki predsednik Džo Bajden prošlog leta je istakao da je evropsko-američko „partnerstvo danas jednako neophodno kao što je uvek i bilo, a to podrazumeva da sve strane rade zajedno na našem zajedničkom cilju".
EU i SAD dele iste vrednosti i moraju da sarađuju kako na Balkanu ne bi zavladali uticaji Rusije, Kine a možda i Turske, koje igraju po drugačijim pravilima od naših. One žive i razmišljaju u jednom alternativnom univerzumu.
Zapadne države su demokratije koje kroz svoja partnerstva i saveze rade na transparentnim ciljevima. Autoritarne države na istoku posmatraju svet kao igru u kojoj je rezultat uvek jednak nuli ili pak kao borbenu arenu. One ne traže saveznike, već samo kupce ili satelite.
Čak i tokom Jeljcinove ere 1990-ih, Rusija nikada nije izgubila svoj stoletni interes za Balkan i uticaj na tom prostoru. Taj trend je tokom agresivnijeg Putinovog režima postao znatno izraženiji, posebno u Srbiji, ali ne samo tamo.
Kina pak sopstveni uticaj pokušava da proširi ekonomskom snagom. Ona je tako osnovala sopstvenu regionalnu radnu grupu bez EU i pronašla partnere spremne za velike infrastrukturne projekte u Grčkoj, Mađarskoj, Srbiji i drugim zemljama.
Više poverenja među partnerima
Kako bi se suprotstavili uticaju Rusije i Kine, SAD i EU moraju ponovo, uz uzajamno poverenje, da rade na našim zajedničkim ciljevima. Odlazeća Trampova administracija preuzela je inicijativu za razvijanje ekonomskih veza između Srbije i Kosova i nema razloga da se veruje da će Bajdenova administracija popustiti u tome.
Naši evropski prijatelji ne bi trebalo da se osećaju uznemirenim zbog takvih koraka, već bi trebalo da ih podrže. Vašington će verojatno i dalje podržavati Inicijativu tri mora, u kojoj 12 zemalja srednje i istočne Evrope zajedno rade na razvoju velikih infrastrukturnih projekata i podsticanju ekonomskog razvoja.
Predstavnici EU i Nemačke, kao i Amerikanci, učestvuju na samitima te grupe. Važan element tih infrastrukturnih projekata je smanjenje energetske zavisnosti o Rusiji. To je u interesu Zapada kao celine.
Novi početak kao prilika
U Vašingtonu će se uspostaviti nova administracija s kojom će Evropljani sarađivati sledeće četiri godine. Ona se obavezuje na multilateralizam i sigurno će da pronađe put za povratak ka etabliranim i predvidljivijim oblicima spoljne politike, uključujući i Balkan.
Sam Bajden nije stranac u toj regiji. On je još tokom opsade 1993. godine posetio Sarajevo, a nakon toga je napisao dugi izveštaj u kojem je osudio srpsku agresiju i izrazio podršku žrtvama. Njegov pokojni sin Bo Bajden radio je na Kosovu od 1998. do 1999. godine, gde je obučavao sudije i tužioce.
Za vreme nedavne američke predsedničke kampanje, Džo Bajden je skicirao svoju viziju budućih odnosa Amerike s Bosnom i Hercegovinom, Albanijom i Kosovom, koji su ranije retko igrali ulogu u američkim predizbornim kampanjama. Bajden je više puta izrazio svoje opredeljenje za multilateralizam i za NATO.
Nikada nije bilo i verovatno nikada neće doći do potpune harmonije između Vašingtona i njegovih evropskih partnera, baš kao što među partnerima često postoje velike međusobne razlike. No, nova američka vlada će svojim saveznicima ponuditi ozbiljnije i transparentnije načine ophođenja i vođenja poslova od onih u protekle četiri godine. Bajden je već signalizirao spremnost da se angažuje u Evropi. Naši evropski prijatelji bi trebalo da iskoriste tu priliku i pridruže mu se.
Patrik Mur je novinar i istoričar a od 1977. do 2008. godine je radio kao glavni analitičar za Balkan za Radio Slobodna Evropa u Minhenu i Pragu..