Priče sa mađarske granice

„Nema tog zida koji će nas zaustaviti na putu u bolji život“, priča Danijel, pripadnik avganistanske manjine iz Irana. Do Srbije je putovao 40 dana. „Prepešačili smo planine, preplovili more u čamcu na naduvavanje i vozili se ispod vagona kroz dve zemlje. Ako Mađarska podigne ogradu, iskopaćemo tunel i proći ispod nje.“

Kod ciglane

Dok se Mađarska sprema da izgradi ogradu visoku četiri metra i dugu 175 kilometara na granici sa Srbijom, Danijel i njegovi prijatelji čekaju blizu stare ciglane u predgrađu Subotice. Ciglana je blizu pruge, deponije i groblja i predstavlja poslednju stanicu za izbeglice koje su se zaputile ka obećanoj šengenskoj zemlji. Danijel i njegovi saputnici odmaraju u improvizovanom logoru, poput hiljada drugih ljudi koji su pobegli iz Sirije, Avganistana, Pakistana i Irana.

Njihov dom je krug oko vatre, sa starim vojničkim pokrivačima na kojima sede i spavaju. Sve što imaju je nešto hrane i čiste odeće, koju su spakovali u torbe i obesili na grane drveća. Drva za vatru sakupljaju oko ciglane. Vodu izvlače u kofama iz starog bunara. Nije čista, ali nemaju izbora – a njihove sadašnje neprijatnosti nisu ni prineti onome što su već preživeli kod kuće.

„Teško je biti Avganistanac u Iranu. Ne možemo da dobijemo državljanstvo ni zaposlenje. Ako te uhvate na granici, imaš dve mogućnosti – da odeš u Siriju i da se boriš, ili da te deportuju u Avganistan. Tako su naterali mog druga da ide u rat“, kaže Danijel.

Danijel povremeno prevodi za svog prijatelja, 35-godišnjeg Avganistanca, koji je na ovo dugo putovanje poveo ženu i šestogodišnju ćerku. Pešačili su tri dana kroz planine, krijući se od iranskih snajpera, zatim ilegalno prešli tursku granicu pre nego što su zaplovili ka Atini. Kroz Grčku i Makedoniju su prošli vozom, krijući se na drvenim daskama ispod vagona. Makedonska policija ih je primetila na granici, ali im dozvolila da pređu u Srbiju. Uočila ih je i srpska policija, i takođe savetovala da što pre odu u Mađarsku.

Problemi sa policijom

Danijela je iznenadila vest da je Mađarska odlučila da podigne ogradu, ali on i njegov prijatelj ostaju optimistični. Dok se pozdravljamo sa njima, u logor dolaze tri mlada Mađara, donose vodu i nešto hrane. Kažu da se protive najavljenom potezu Budimpešte, ali naglašavaju da mnogi meštani podržavaju mađarsku politiku. „Uplašeni su, žele da se ograda sagradi što pre. Ali nešto tako veliko ne može da se napravi za par dana i još nisam video neke druge promene na granici, na primer više patrola“, kaže Laslo, koji nije želeo da nam otkrije svoje puno ime.

U Subotici migranata uglavnom nema na ulicama, ali se mala grupa njih okupila u parku. Petnaestak mladića, svi iz sirijske prestonice Damaska, sede na zemlji. Gladni su i iscrpljeni, nakon 20 dana puta kroz Tursku, Grčku i Bugarsku. Nameravaju da se dokopaju Nemačke i tamo zatraže azil.

„Rat u Siriji besni. Naše kuće su uništene, i nemamo ništa osim želje da potražimo bolji život. Ljudi poput nas, svi su oni napustili Siriju, ostali su samo borci. Tamo nema života“, kaže jedan od njih. Njegov prijatelj pokazuje sliku mrtve sestre na mobilnom telefonu. „Posle napada, ostatak njegove porodice je pobegao u Tursku“, kaže prvi mladić.

Kažu da su mnogi na njihovom putu bili ljubazni prema njima, ali plaše se organizovanih grupa koje ih traže po šumama. I moraju da izađu na kraju sa policijom. „Kada smo stigli u Beograd, otišli smo da se prijavimo u policijsku stanicu. Nisu nam dali nikakva dokumenta, ali su nam rekli da kupimo vozne karte za Suboticu. U vozu nam je prišao policajac i tražio pare. Pošto nismo imali svotu koju je on tražio, naterao nas je da siđemo na sledećoj stanici. Nismo znali gde smo i bili smo umorni. Spavali smo dva sata i onda pratili prugu do Subotice“, kaže jedan Sirijac.

Sada čekaju noć da ilegalno pređu granicu. Ne brine ih ograda. Telefon zvoni, i oni se brzo opraštaju od nas.

Privremena stanica

Na glavnom subotičkom trgu ljudi sede u kafićima i deca se igraju oko fontane. Nema migranata u blizini. Jedan od Subotičana, po imenu Siniša, spreman je da govori za DW. „Migranti dolaze već pet ili šest godina, ali u poslednje vreme vidimo da ih je sve više. Subotica je grad različitih kultura i nacionalnosti. Ne smetaju nam migranti, ali nas brinu ljudi koji ih iskorišćavaju. Čuo sam priču o krijumčarima koji uzimaju novac da ih odvezu do Mađarske, i onda ih ostave na naplatnoj rampi kod Novog Sada“, kaže Siniša.

Sledeća stanica je jezero Tresetište na manje od 100 metara od granice. Tu se okupljaju pecaroši – ali nema ni traga od izbeglica. Jedan od čuvara kaže da se izbeglice obično kriju u šumama i pokušavaju da pređu granicu tokom noći. Na drugoj strani jezera dva ribara iz Rumunije koji su ovde na odmoru kažu da su videli tek nekoliko migranata u poslednjih par dana.

„Jutros smo videli dve grupe sa malom decom. Bili su veoma ljubazni i samo su pitali gde je granica“, kaže jedan od njih. „Isto je kao u Rumuniji. Preplavljeni smo imigrantima, ali ni kod nas ne ostaju dugo. Srbija i Rumunija su samo privremene stanice na putu prema Zapadu.“