Prevođenje kao duhovna mostogradnja | Mozaik | DW | 13.01.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

Prevođenje kao duhovna mostogradnja

Pojedini značajni pesnici smatrali su da je prevođenje poezije nemoguća misija, ali šta bismo mi znali o svetskoj poeziji da nema prevoda? Zato Stevan Tontić pravi duhovne mostove između jezika i kultura.

Novopečeni Novosađanin Stevan Tontić je nedavno dobio nagradu „Miloš N. Đurić“ za 2016. godinu koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije. Nagrađen je prevod knjige izabranih pesama značajnog nemačkog pesnika Petera Huhela (1903 – 1981), pod naslovom „Teofrastov vrt“, u izdanju beogradskog Trećeg Trga. Sa Stevanom Tontićem razgovarao je Dragoslav Dedović.

DW: Zašto je Huhel privukao tvoju pažnju?

Stevan Tontić: Huhela sam otkrio 1993, kada mi je, po mom dolasku u Berlin, njegova izabrana dela u izdanju „Zurkampa“ (Suhrkamp) poklonila jedna nemačka prijateljica. Privukao me je kao vrlo ozbiljan, moćan pesnik, majstor u jezičkom oblikovanju, ali i kao čovek koji se odupirao zlu svoga vremena. Nije prodao dušu ni Hitlerovim nacistima, ni, kasnije, istočnonemačkim staljinistima.

Šta je bio glavni izazov pri prevođenju?

Bile su to Huhelove pesme s duhovnom simbolikom, s čestim prizivanjem biblijskih situacija i junaka grčkih mitova. Jednako izazovan bio je rad na prepevavanju rimovanih pesama, a one spadaju u vrednosno jezgro Huhelove poezije. Verovatno je na moje bavljenje tim autorom uticala i njegova sudbina ljudski uspravnog, a politički progonjenog pesnika. Poznato je da je on, kao glavni urednik čuvenog istočnoberlinskog časopisa „Sinn und Form“ bio početkom šezdesetih godina smenjen sa tog položaja i potom skoro desetak godina živeo izolovan, pod paskom tajne policije, da bi mu najzad bilo dozvoljeno da se iseli u Zapadnu Nemačku, gde je i umro.

Poezija uopšte, a naročito poprilično hermetični pesnici poput Huhela, ne mogu računati sa širokom publikom. Nije li rad na prevođenju poezije, kao i samo pesništvo u doba dominacije bulevarskih medija, društvenih mreža i komercijalnih romana, pomalo uzaludan posao?

Buchmesse Leipzig 2010 Stand Bosnien und Herzegowina

Stevan Tontić

Ako pisanje poezije, kao i njeno prevođenje, ocenjujemo s aspekta postizanja široke popularnosti ili pak materijalne dobiti, onda to jeste „uzaludan posao“, i to ne „pomalo“, već najčešće potpuno. Ozbiljna ili prava poezija nikad nije ni bila isplativ posao, niti je imala masovnu, da ne kažem stadionsku publiku. Ponekad je autoru za života donosila izvestan ugled u obrazovanim društvenim krugovima, još češće posle njegove smrti, ali se ni živ ni mrtav nije bogzna kako obogatio. Većina pesnika i prevodilaca poezije žive i danas skromno, i jedva da imaju koju desetinu ili, u boljem slučaju, koju stotinu čitalaca. Ali se ipak posvećuju svom pozivu bez ostatka, zadovoljavajući se duhovnim i umetničkim dobitkom za svoj jezik i nacionalnu kulturu. A ako jedan divan sonet prenesete i verno i jezički lepo, onda ste tim čudesnim malim postignućem usrećili i samog sebe i svakog ljubitelja poezije.

Pojedini značajni pesnici smatrali su da je prevođenje poezije nemoguća misija, ali šta bismo mi znali o svetskoj poeziji da nema prevoda? Vrlo malo ili ništa. Ako je i nesavršeno, prevođenje je vrsta neophodne i dobrodošle duhovne mostogradnje između različitih jezika i kultura. Šta je lepše i plemenitije od toga?

Rođen si kod Sanskog Mosta, do rata i jednu ratnu godinu živeo si u Sarajevu, utočište si kao izbeglica pronašao u Berlinu, potom si se vratio u poratno Sarajevo. Pre tri godine nastanio si se u Novom Sadu. Da li je kraj seobama?

Seobe su obično iznuđene, a pogotovo bekstva iz ratom zahvaćenih područja i zemalja. Prema tome, nikad ne možemo biti sigurni dokle ćemo moći o(p)stati u mestu ili u zemlji u kojima danas živimo. To posebno važi za Balkan, kao i za neke druge svetske regione, Bliski istok na primer.

Koliko su sva ta mesta u kojima si živeo važna za tebe?

Važna su sva, ali je najvažnije Sarajevo, gde sam i najduže (blizu četiri decenije) živeo i radio. Život u Sarajevu, predratni, ratni, pa i poratni, ostavio je najjači pečat na mojoj ličnosti i mome književnom delu. Važan mi je svakako i Berlin u kojem sam, s povremenim boravcima u drugim nemačkim mestima, proveo oko devet godina. Tamo sam pronašao nove prijatelje, koji su mi u najtežim godinama pomogli da preživim. To se ne zaboravlja.

Vratio si se posle rata iz Berlina u Sarajevo, ali si ga nedavno i napustio?

Nijednom mestu u kojem sam dosad živeo nisam se bio zakleo da ću u njemu ostati do poslednjeg daha – pa tako ni Sarajevu, u kojem sam i predugo ostao kada je tamo 1992. započela četverogodišnja „sezona u paklu“. Da budem dokraja iskren, posleratno Sarajevo – a o tome je već mnogo pisano – nije više grad koji me privlači, ne samo stoga što je (izuzmemo li periferno Istočno Sarajevo), broj Srba u njemu postao simboličan i što u njemu nisam imao posla. Ogrezlo je u jednostranoj retorici neuporedive žrtve i u optuživanju svih ostalih, tako da to nije baš prijatno slušati 24 sahata dnevno. A prijatelje koji tamo žive, uvek rado susrećem.

Šta trenutno prevodiš?

Prevodim opsežni spev Dunavske kocke (Donauwürfel) koji je napisala Žužana Gaze (Zsuzsanna Gahse), švajcarska književnica mađarskog porekla. To je pesničko delo o Dunavu kao evropskoj reci, a zanimljivo je i po svojoj originalnoj, vrlo neobičnoj, a strogoj formi. (Svako pevanje ima deset pesama, svaka pesma deset stihova, svaki stih deset slogova.) A prevodim polako i pesme Gintera Ajha (G. Eich), jednog od najvažnijih nemačkih pesnika 20. veka. On i Huhel bili su prijatelji.

Da li je zahtevnija pesnička ili prevodilačka praksa?

Zahtevne su obe, svaka na svoj način, ali je ipak zahtevnija izvorna pesnička praksa, tj. lično rvanje sa sopstvenim pesničkim izrazom. To stoga što tu uvek stojite pred praznim listom papira, koji može da simbolizuje svetsku prazninu i kosmički ponor. Slobodni ste bezgranično, ali bez ikakvog oslonca, tako da propast vreba na svakom koraku. Dok pri prevođenju imate tekst originala – to je oslonac i granica, bar s te jedne strane. Problem je u tome da originalni tekst prenesete tako da po mogućnosti izgleda kao da je „originalno“ nastao na vašem jeziku, u vašoj kulturnoj tradiciji.

Peter Huchel

Peter Huhel (1903-1981)

Kako zamišljaš današnjeg čitaoca lirike, a kako budućeg?

Zamišljam ga, i današnjeg i budućeg, kao kultivisanu osobu koja zrelo razmišlja o sebi i svetu i koja predano osluškuje govor same prirode, ali i govor drugih ljudi, posebno samih pesnika. To je osoba koja ima vrlo istančan jezički osećaj jer samo tako može da prima vibracije „svetske duše“. To je čovek koji je vrlo pažljiv i prisan sa svim što damara u Božjoj bašti, jer ga se sve to tiče. Inače ne bi mogao da primi i shvati velike lirske pesnike, kao što je Rilke, na primer.

Kako procenjuješ društvenu stvarnost oko sebe, ima li u njoj mesta za fini rad duha?

Stvarnost savremenog sveta, pa i ova u kojoj prebivam, umnogome se udaljila od svake bolje ili normalne predstave, da ne kažem ideala. Izopačena je, nakazna, opasna – uzmimo samo svakodnevne terorističke napade na mase nedužnih ljudi u mnogim zemljama. Lažljivi i svađalački jezik političara i njihovih medija okupirao je gotovo sva područja života, a kultura je uz to preplavljena jevtinom zabavom i spektaklom, pa se finiji duhovni rad odvija u nekoj vrsti poluilegale.

Da li si naišao na neprevodivu reč u nemačkom?

Kako da ne. Na primer, Querdenker – označava neku vrstu svojeglavo originalnog, nekonvencionalnog mislioca. Koji misli krećući se iskošeno, prečicama, a ne utabanim stazama.

Završimo ovaj razgovor Huhelovim stihovima. Šta ćeš nam ponuditi?

Nudim samo kratki završni deo trodelne pesme „Nemačka“, pisane u godinama uspona nacionalsocijalizma. Prvi deo potiče iz 1927, a završni, koji navodim, iz 1939. svega osam, za mene nezaboravnih stihova:

Svijet vukova, svijet pacova.
Krv i strv u hladnoj ognjišta memli.
Ali još sjenke mrtvih bogova
tumaraju po zemlji.

Božanstven ostaje čovjek i pomiren.
I opet će do slobodnog daha doći.
I mada rulja s podsmijehom nadire,
ona će proći.