Prestani da me udaraš mojim Handkeom! | Mozaik | DW | 07.10.2010
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izložba i razgovori

Prestani da me udaraš mojim Handkeom!

Norbert Arns je umetnik, rođen 1968. u Ahenu, Živi u Kelnu gde je od 90-tih asistent jednog od najvećih živih umetnika Gerharda Rihtera. Upravo u Kelnu je nedavno otvorena izložba „Prestani da me udaraš mojim Handkeom“.

Žarko Radaković je pisac, rođen 1947. u Novom Sadu. Živi u Kelnu, a od osamdesetih godina je i prevodilac jednog od najvećih živih pisaca - Petera Handkea. Žarko i ja smo prijatelji; Norbert i ja smo poznanici. Poslednji put smo bili na okupu u subotu 26. septembra na otvaranju Norbertove izložbe naslovljene Prestani da me udaraš mojim Handkeom. Taj kulturni događaj najavljen je u medijima baš tako, na srpskom, uz prevod na nemački: “Hör auf, mich mit meinem Handke zu schlagen.“

Žarko o vernisažu

Bilo je veoma interesantno, a posebno zato što je izložba otvorena van izložbe, da tako kažem, i bez prisustva autora. U 19 sati izložbeni prostor je bio potpuno prazan, u njemu su se nalazile samo slike, a sva publika je bila napolju, u dvorištu. Autor je zakasnio nekih pola sata. A tačno u 19h pojavio se njegov najveći uzor, Gerhard Rihter, koji je ušao u praznu izložbenu dvoranu. Svako je tamo ulazio sam, i to je jako dobra pozicija za gledanje. Dakle, nije to bilo klasično otvaranje, nije bilo gužve u izložbenom prostoru kao što je to inače slučaj kada svi uđu u galeriju i kada svi stoje tamo, piju vino ili pivo i smetaju jedni drugima,“ kaže Žarko Radaković.

Zarko Radakovic (Chris Kister)

Žartko Radaković

Simultana hala, mesto na kojem se desio masakr

Simultana hala – tako se zove galerija u predgrađu Kelna, u kojoj je izloženo Norbertovih 45 grafika i jedna skulptura. Osamdestih godina, kada se gradio čuveni Muzej Ludvig u Kelnu, podignuta je simulacija budućeg Ludviga, kao zdanje manjih dimenzija, u dvorištu nekadašnje katoličke osnovne škole koja se pamti po zlu.

Tu, gde danas staru fasadu krije visoko moćno drveće, pored nekakvih šupa na čijem se limenom krovu ko zna kako našao svetlo plavi dečiji bicikl, desio se svojevremeno prvi masakr u jednoj školi u Nemačkoj, neslavna i užasna prethodnica Litltona, Erfurta, Vinendena.

Norbert je upravo time počeo priču o svojoj izložbi: „Ovo je istorijsko mesto. Jedanaestog juna 1964. godine, četrdesetdvogodišnji Valter Zajfert, bivši đak ove škole i veteran iz Drugog svetskog rata, upao je u zgradu i, naoružan bacačem plamena i kopljem, ubio osmoro đaka i dve nastavnice. Dvadesetjedno dete je zadobilo teške opekotine. Svi koji su preživeli i danas su traumatizovani, to je i dan danas veliki šok.

Ovde je, dakle, nastala Simultana hala u kojoj mladi kustosi dobijaju šansu da se oprobaju. Do sada najznačajnija izložba je ona Kaja Althofa koji je sa svojim delima hteo da se pojavi upravo ovde, u nigdini, odbivši svoju izložbu u renomiranom muzeju Ludvig. To je, naravno, bio svojevrstan skandal“, priča Norbert Arns.

Belina prostora i žalopojka kućnog heroja

„Prostor je tako lepo ujednačen. Obuhvata površinu od deset kvadratnih metara. Sve je obojeno u belo. Postoji i podijum, dakle, prostor je na dva nivoa. Bilo mi je zadovljstvo da ovde postavim instalaciju. Tu je četrdeset pet slika, rađenih sito-štampom, svaka je veličine sedamdeset kvadratnih centimetara, i to su mali monitori, ako hoćete, uramljeni… koji se kao rajsferšlus nižu sredinom svih zidova, u krug. U sredini prostorije je jedna klasična skulptura – mikrofon na stalku, izliven od aluminijuma…

Grafike su rađene postupkom poznatim kao Iris, sa bojama srpske zastave, crvenom, plavom i belom, s tim što sam umesto bele na zastavi uzeo srebrnu, jer belo u heraldici zastava stoji umesto srebrne. Kao što je na primer žuta na nemačkoj zastavi zapravo zlatna.

Postupak Iris omogućuje da se od samog početka na sito mogu da stave sve boje, što znači da mogu da se mešaju. Svaka sledeća grafika je nova, jača mešavina, sve dok se ne postigne monohromatska slika. U ovom slučaju je nastala jedna srebrnasto-ljubičasta nijansa. Čudna nijansa.

Slike sam postavio tako da pulsiraju. Zastava se razvija iz monohroma i pre nego što dobije potpuno oštre konture, ponovo nestaje u monohromu. I to tako ide tri puta. Ispod jedne od monhromatskih slika piše na srpskom: Prestani da me udaraš mojom Handkeom.

Za mene je bilo važno da to bude na srpskom, mada se ne tiče samo Srba.

Taj tekst je u vezi sa jednom mojom ranijom grafikom, sa jednom plakatom, a priča je intimna. Ja volim Handkea, zapravo njegovi tekstovi mi mnogo znače, dok je moja žena drugačijeg mišljenja. Taj tekst je isprva bila žalopojka jednog kućnog heroja u njegova četiri zida.

Od samog početka sam hteo da to uradim i u verziji na srpskom. Zašto? Pa Handke je u Nemačkoj imao velikih problema zato što se zalagao za Srbiju. Podelio je javnost: Bilo je veoma mnogo onih koji su bili za Handkea, ali i onih totalno protiv njega.“

Kako su se našli?

„I onda sam slučajno saznao da Žarko Radaković, Handkeov prevodilac živi u Klenu. Prvo sam se pitao kako li će ta osoba reagovati na ovu rečenicu u kojoj koristim Handkeovo ime. Žarko ju je preveo na srpski, i na neki način me pratio tokom rada na ovoj instalaciji. Među nama je nastalo prijateljstvo“, priča Norbert Arns.

Deutschland Gerhard Richter im Reichstag in Berlin (picture-alliance/dpa/S. Stache)

Gerhard Rihter

„Norbert Arns me je privukao iz više razloga. Zapravo postoji neka bliskost između mene i Norbeta. Pre svega to je blizina, odnosno, kreativni rad u blizini Velikana. U slučaju Norberta Arnsa to je rad u blizni i senci jednog od najvećih umetnika današnjice, a to je, kao što znamo, Gerhard Rihter. A u mom slučaju je to blizina i rad u senci Petera Handkea, jednog od najvećih pisaca današnjice.

To je paralela koju sam odmah ugledao između mene i Norberta Arnsa. Dakle, raditi u blizni i senci Velikana. To uopšte nije jednostavano, to je komplikovan odnos, vrlo složen fenomen.

S jedne strane, takav odnos zahteva maksimalnu koncentraciju u jednom pravcu, u pravcu autora u čijoj si blizni i za koga na neki način radiš. Poznato je da je Norbet Arns asistent Gerharda Rihtera. Poznato je da sam ja Handkeov prevodilac i često njegov pratilac na putovanjima. Norbert radi za Rihtera mnogo toga: Priprema izložbe, odlazi u Njujork, Tokio, svuda u svetu, odmerava lokacije Rihterovih izlozbi. Ali on radi i ostalo: meša boje, grundira platna, fotografiše.

Na jednoj strani, takav položaj umetnika u odnosu na drugog umetnika može da bude nepovoljan po kreativnost, u ovom slučaju Norberta Arnsa ili mene. Ali na drugoj strani, ta blizina drugog, velikog umetnika delje i te kako podsticajno.

Život i rad u senci velikana je i život u totalnoj diskreciji, a baš to pruža silne mogućnosti. Omogući ti da se izraziš na specifičan način, da se prerušiš, da se povučeš, da budeš skromniji. A to upravo jeste sastavni do umetnosti.

Peter Handke - österreichische Autor (picture-alliance/dpa/D. Maurer)

Peter Handke

Kod mene je situacija slična. Možda odnos između Handkea i mene nije fizički toliko intenzivan, jer Peter i ja se ne viđamo svakodnevno. Arns odlazi kod Rihtera svakodnevno na posao, radi u njegovom ateljeu. Ja radim u svojoj radnoj sobi, dakle prostorno udaljen od Handkea. Ali svakodnevno prevodim Handkeove tekstove, čitam ih intenzivno, prevodeći čitam ih maksimalno izbliza, i odmah na njih reagujem i kao autor, radeći na svojim knjigama, paralelno. Dakle, dok je Norbert svakodnevno sa Rihterom i fizički, ja se sa Handkeom čujem tu i tamo telefonom. Viđamo se ređe. Imamo drugačiji program. Recimo, zajedno putujemo“, priča Žarko Radaković.

Norbert kaže: Stoj!

„Važno je reći da ja ovaj rad ne shvatam kao čisto slikarstvo, kao nešto odvojeno od teme. Na drugoj strani, nije ovo samo politički stejtment. Ja i ne znam mnogo o sukobima u Jugoslaviji, znam samo da je ovdašnja javnost o njima bila premalo, sigurno suviše jednostrano, informisana. Moj odnos prema Peteru Handkeu je možda kao Handkeov odnos prema Srbiji.

To znači da sam uz Handkea, na Handkeovoj strani. Reagujem iz stomaka. I važno mi je da iz sveg grla kažem: Stoj! Ja protivrečim! Ne verujem u to što o Handkeu pišete i govorite!“, kaže Norbert Arns.

Žarko o odbrani recepcije Handkea

„Kada je reč o kritičkom odnosu medija prema Handkeu, kažimo, o medijskom napadu na Handkea, valja reći da Srbija nije bila prvi povod sukoba ovog pisca sa medijima. I pre spora oko Srbije bilo je sličnih situacija. Samo što je, kada je reč o Srbiji, stvar bila posebno zaoštrena iz političkih razloga, jer je došlo do rata. Takve zaoštrene situacije između Handkea i medija su vrlo često ometale oslobođenu, neometanu recepciju Handkeove književnosti.

U tom ometanju osećaš potrebu da se kao čitalac braniš, dakle, da braniš i samog sebe. Dakle, Norbert Arns je, pretpostavljam to, osetio potrebu da se brani od svih tih napada na Handkea, da brani svoju recepciju, svoje čisto doživljavanje Handkea.

Mislim da je tako nastala ova izložba. Već sam naslov govori o tome: Prestani da me udaraš mojim Handkeom. To znači, prestani da me ometaš u recepciji moga Handkea,“ kaže Žarko Radaković.

Handke Arns (Arns)

Mikrofon, deo instalacije Norberta Arnsa

Norbert o mikrofonu

„Ja sam, naravno, čitao Handkeove knjige o Srbiji. A diskusiju oko Handkea i sa njim – ona i dalje traje - mogu u međuvremenu da prate samo eksperti. Mislim da je subjektivnost kojom je Handke pristupio temi Srbija i raspad Jugoslavije veoma važna, i mislim da subjektivnost uopšte pruža jedinu mogućnost da se preživi u ovo vreme dezinformacija i u ovom medijskom društvu.

Mikrofon ovde stoji kao predstava sposobnosti ljudskog govora. On je postavljen dole, ne na bini, već u plenumu, za obične ljude. Ali to nije pravi mikrofon, on je mrtav, ne funkcioniše. Tako on pre otelovljuje ćutanje, a ne govor, dakle, ukazuje na nemogućnost čoveka da nešto kaže. Bilo mi je važno da to tako zamrznem, da kompletiram sliku.

Psihološki je, na jednoj strani, ova instalacija pojednostavljena, estetski deluje veoma jednostavno, ali je ona, na drugoj strani, veoma fragilna, i deluje iritirajuće. Bilo mi je važno, da uhvatim taj štimung, jer ja tako osećam tu temu, i taj sukob oko Handkea u vezi sa Srbijom i Jugoslavijom,“ kaže Norbert Arns.

Post festum

Ova izložba je u celini prodata istog dana. Kupio ju je jedan kolekcionar iz Kelna. U najmanju ruku, neobično u vreme krize. Norbert kaže da je bio veoma iznenađen. Ali, rekao je i da mu je kupac obećao da će mu instalaciju staviti na raspolaganje kad god bude hteo negde da je izloži.

A ja sam stekla utisak da bi Norbert voleo da je pokaže i u Srbiji. Kaže da mu je bilo važno da vidi moju reakciju, Žarkovu (jedini Srbi na otvaranju) i onda uzbuđeno dodaje da je „prestani da me udaraš mojim Handkeom“ zapravo Žarkova rečenica, da je to deo njegove „uloge“ ili nekoga ko je kao Žarko, i da je ova instalacija možda u suštini portret Žarka Radakovića.

Ponavljanje u Lajpcigu

U vreme narednog sajma knjiga u Lajpcigu (na kome će glavna tema biti srpska književnost) ova izložba će biti ponovo postavljena u jednoj galeriji u Lajpcigu, ali u širom obimu. Norbert i Žarko već godinu dana tonski beleže seanse svojih razgovora na temu: Kreativni život i rad u senci velikana, Handkea i Rihtera. Deo tih razgovora biće kao audio-instalacija pridodat izložbi Prestani da me udaraš mojim Handkeom u Lajpcigu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Audio i video