Preko ruba znanosti | Evropa | DW | 16.05.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Analiza

Preko ruba znanosti

Utisak je da u javnom prostoru bivše Jugoslavije nikada nije bilo više teoretičara pseudonauke, od protivnika vakcina do alternativnih istoričara. Ili nas utisak vara? Ko i zašto veruje tim ljudima i koliko je to opasno?

Neka zagrebačka pivnica ili klub, mala bina, projektor i mikrofon, nekoliko desetina mahom mladih ljudi uz pivo slušaju predavanja nazvana „Skeptici u pabu“. Razni ugledni ljudi tu govore na razne teme, zašto su u Hrvatskoj male boginje opet problem, kako religija uplivava u obrazovni sistem, a globalne kompanije taje porez, šta donosi takozvani internet stvari i kakvo je stanje na zagrebačkom Univerzitetu.

„Problem je što predavanja koja organizujemo slušaju ljudi koji već znaju šta će čuti. Obrazujemo one koji su već zapravo obrazovani. Do onih drugih je teško doći“, kaže Ivan Kraljević iz Društva za promociju znanosti i kritičkog mišljenja.

„Oni drugi“ nisu u pabu kada se na popularan način bistre naučna pitanja. Deluje da ih je u regionu sve više, da su odavno prodrli u mejnstrim i da je vrag odneo šalu. Ali ko su uopšte „oni drugi“?

Tabor zagovornika pseudonaučnih teorija nije jedinstven i proteže se od ravnozemljaša i onih ubeđenih u kemtrejlse, tobožnje hemikalije koje ispuštaju avioni, a kojima moćnici vrše geoinženjering ili ciljano smanjuju broj stanovnika. Od kreacionista koji negiraju Darvina, do onih koji ne priznaju klimatske promene i vakcine. Od pseudoistoričara koji će reći da su Srbi zapravo Iliri, a Hrvati arijevsko pleme iz Irana, pa sve do vernika horoskopa koji nas upozorava da su jarčevi i škorpije posebno pogani i da ih izbegavamo.

Prodor u mejnstrim

Kritički duh ili zdrava skepsa su zapravo tanka linija po kojoj valja stupati pažljivo. Sa jedne strane te linije su ljudi koji veruju svemu što čuju, sa druge ljudi koji ne veruju ničemu što dolazi iz prokazanog „establišmenta“ – politike, medija, nauke. Takvi drugi često završavaju kao cinici ili izlaz traže u alternativnim teorijama.

„Deo javnosti koji ne veruje ni u jednu vest zapravo nije skeptičan – jer on čvrsto veruje da ništa nije istina“, kaže za DW beogradski novinar Slobodan Bubnjević, urednik portala Nauka kroz priče.

 - pročitajte još: Smrt nije imuna na činjenice

Koliko je takvih da se izbrojati samo posredno. Ne postoje pouzdana istraživanja poput onog koje je u februaru u Sjedinjenim Državama o teoriji Zemlje kao ravne ploče sproveo institut YouGov. Tu se doznalo da je 84 odsto Amerikanaca čvrsto uvereno da je Zemlja loptastog oblika, ali da taj procenat opada sa godinama ispitanika. Tako je u grupi od 18-24 godine samo dve trećine ispitanika uvereno u loptasti oblik, 14 odsto ima sumnje, četiri odsto misli da je zemlja ravna, a 16 odsto ih nije sigurno.

Ako se vratimo zagrebačkoj seriji predavanja „Skeptici u pabu“ videćemo da njih na Jutjubu u proseku gleda svega nekoliko stotina ljudi. Sa druge strane, kultna emisija HRT „Na rubu znanosti“ u kojoj voditelj Krešimir Mišak već deceniju i po reč daje opskurnim teoretičarima i mistifikatorima prikazuje se na javnom servisu, a na Jutjubu beleži desetine hiljada pregleda.

Mišakov ranije česti gost Miroljub Petrović, srpski kreacionista, protivnik vakcinacije i zagovornik obnove Dušanovog carstva, najčvršći je garant Jutjub-klikova u regionu. Široj javnosti je postao poznat prethodnih godina kroz intervjue na kanalu Balkan info – trinaest razgovora u proseku beleži gledanost od preko 400.000.

Sale u kojima Petrović drži predavanja su krcate, a čest je gost prorežimskih televizija Pink i Hepi u kojima, praćen lascivnim opaskama i smejuljenjem voditelja, priča kako vakcine ubijaju i da treba uvesti teokratiju.

Premda će oba naša sagovornika upozoriti da pseudonaučne teorije postoje od kada se nauka prati u medijima, teško se može oteti utisku da opšti televizijski kič i rijaliti-industrija zajedno sa društvenim mrežama širom otvaraju vrata osebujnim tipovima. Komentarišući činjenicu da je slična stvar bila nezamisliva pre samo par decenija, u vreme Jugoslavije, Ivan Kraljević kaže:

„Nije bilo interneta i društvenih mreža, bilo je teško plasirati nešto andergraund izvan državno kontrolisanih medija. To je u principu loše, ali je sa jedne strane bilo dobro jer je blokiralo mogućnosti za pseudonaučne i razne druge teorije.“

Vredi li debatovati?

Ni Bosna i Hercegovina nije lišena svojih bisera. Tako „nezavisni istraživač“ Semir Osmanagić, sa šeširom poput američkog rendžera, godinama maršira kroz mejnstrim medije i neumorno ponavlja priču o piramidama kod Visokog. Te piramide i Međugorje, gde se tobože ukazuje devica Marija, po Osmanagiću su pravi turistički potencijal BiH.

Baš kao i Petrović, Osmanagić često daje intervjue i po državnim medijima nastupa bez ikakve debate, kao da saopštava vremensku prognozu, a ne teorije koje ozbiljna nauka osporava.

 - pročitajte još: Kako se Nemačka bori protiv antivaksera?

Pitanje je tu i koliko debata vredi. Novinar Slobodan Bubnjević, inače fizičar po obrazovanju, i sam je učestvovao u nekoliko debatnih emisija o nauci i, kaže, to je imalo malo efekta. Na plitka objašnjenja i prvoloptaške argumente teško je odgovarati i u sferi politike, a kamoli nauke gde su mnoge pojave slabo razumljive široj publici.

Berlin - Verschwörungstheoretiker protestieren in Berlin gegen Chemtrails

Protest protiv kemtrejlsa u Berlinu, avgust 2013.

„Dugo je u Srbiji postojalo gledište u nauci da naučnici ne bi trebalo uopšte da se bave kritikom pseudonauke“, kaže Bubnjević. „Istraživači koji su izlazili u emisije i diskutovali sa zagovornicima pseudonaučnih teorija su među kolegama shvatani kao ljudi koji su sebe diskreditovali tom vrstom dijaloga.“

„Mislim da su naše nacionalne televizije preslabo razvijene u demokratskom smislu da bi im bilo jasno šta se sme, a šta ne“, kaže Ivan Kraljević. „Neko je jednom dobro napomenuo: ako se dovede protivnik vakcinacije na televiziju, onda bi trebalo dovesti 99 zagovornika vakcinacije jer je takav odnos prema toj temi u struci.“

No određenih uspeha ima. Bubnjević ističe primer poznatog srpskog epidemiologa Zorana Radovanovića koji je svojim angažmanom pokrenuo naučnu zajednicu i veliki deo javnosti da se suprotstavi antivkcinalnom lobiju. „Nigde u svetu na antivakcinaliste ne ostavlja utisak činjenica da bi bez njihovog pogubnog delovanja do danas verovatno bili iskorenjeni dečja paraliza, male boginje i rubeola“, napisao je on u jednom autorskom tekstu. Stanje u Srbiji nazvao je alarmantnim.

„Stiže Karleuša“

Prema poslednjim podacima Instituta za javno zdravlje „Batut“, 2016. godine je u Srbiji kombinovanu MMR vakcinu protiv malih boginja, zaušaka i rubeole primilo svega 81 odsto dece. Od oktobra prošle godine je zabeleženo 5.167 slučajeva malih boginja i 15 smrtnih slučajeva.

U BiH je u mnogim opštinama vakcinisanost ispod 50 odsto. Epidemiolog Hrvatskog zavoda za javno zdravstvo Bernard Kaić upozorio je nedavno da u poslednjih pet godina u Hrvatskoj skoro 16.000 dece nije primilo MMR vakcinu, te da je recimo u Dubrovniku vakcinisano tek 40 odsto dece.

 - pročitajte još: „Teorija zavere“ je pogrešan izraz

Nedavno su u Srbiji podnete prijave protiv narečenog Miroljuba Petrovića i još niza protivnika vakcinacije od kojih je najpoznatija pevačica Jelena Karleuša. Njen nedavni nastup u Splitu je Jutanji list na svom portalu propratio naslovom: „Stiže Karleuša, zakleta protivnica cijepljenja. Hoće li u Splitu promovirati teorije zavjere?“ Posle se ipak odahnulo, jedan naslov iz srpskog tabloida je konstatovao: „Hrvati odlepili! Karleuša skoro gola zapalila Split!“

Međutim Slobodan Bubnjević problem locira na drugom mestu. „Lako je kritikovati estradne ličnosti koje izazivaju interesovanje medija. Ali kor antivakcinalnog lobija je upravo u medicinskoj struci, obilje lekara koji nisu ostvareni u matičnom poslu pa su se opredelili za alternativu. Oni drže različite alternativne prakse širom Srbije iako je to nezakonito. Preko oglasa i poznanika možete pribaviti razne medikamente od kojih neki spadaju u domen krivičnog gonjenja.“

Kako kaže ovaj novinar, motivi opskurnih teoretičara često su čisto ekonomski. Poznato je da kreacionista Miroljub Petrović vodi mrežu nepriznatih – zapravo ilegalnih – onlajn-univerziteta na kojima se može „diplomirati“ sve i svašta od „prirodne medicine“ do „nacionalne istorije“.

Bosanski pseudoarheolog Semir Osmanagić takođe lepo živi od svojih teorija, a šta reći tek za polje istorije gde, u zavisnosti od političkih potreba, propagandni pamfleti dobijaju podršku iz vrha vlasti, poput Jakova Sedlara koji je u dokumentarnom filmu „Jasenovac – istina“ izneo niz laži o ustaškom koncentracionom logoru.

„Sistem te laže“

Sve i pod uslovom da država ima motiva da na neki način suzbije polje pseudonauke – recimo na polju vakcinacije – to nije lako, upozoravaju sagovornici DW. „Ako se nešto intenzivno forsira u medijima, ljudi reaguju kao da im se nešto nameće, stvar im postaje sumnjivija. Teško je naći pravu meru. Ali edukacija počinje od vrtića i osnovne škole, pa nadalje“, kaže Kraljević.

Premda je vakcinacija u Srbiji obavezna, tek su prošlog avgusta izrečene prve četiri kazne za roditelje koji nisu vakcinisali decu, no po sistemu koji nije bliže objašnjen. U Kragujevcu je jedna kazna iznosila 8.000 dinara, u Beogradu su dve kazne bile između pet i deset hiljada, a jedna između deset i pedeset hiljada. Zagovornici vakcinacije su tu često radikalno konsekventni – roditelj nema pravo da odlučuje na štetu deteta – i traže oštriju reakciju države.

„Intenzivna kampanja, pritisak države da se nešto usvoji će čak podstaći zagovornike pseudonauke“, kaže slobodan Bubnjević. „Jer dobar deo motivacije tih ljudi leži u tome što ne veruju sistemu. Oni alternativne teorije vide kao bunt protiv režima, sistema podvala svetskog poretka.“ Maltene po motivu zavodljive, ali plitke pesme Beogradskog sindikata „Sistem te laže“, koja ima tridesetak miliona slušanja na Jutjubu.

Ako je za neku utehu, možda se, uz bočne vetrove i probleme koje nosi novo informatičko društvo, stvari ipak kreću nabolje. Nešto stariji čitaoci setiće se kako je Srbija dočekala pomračenja Sunca 1999. godine. Ulice su tog 11. avgusta bile sablasnije nego tokom prethodnog bombardovanja NATO.

Javni servis je preporučivao da se prozori zamandale, da se ni u kojem slučaju ne gleda napolje, otkazivani su letovi, smenski rad po fabrikama posebno je organizovan. Ministarstvo zdravlja upozorilo je da pomračenje može izazvati ubrzan rad srca, svrab ili učestalo mokrenje. Danas se bar niko ne boji uticaja pomračenja na bešiku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android