Pred Srbijom novi talas mera štednje

EurActiv: Prevremenim parlamentarnim izborima premijer Srbije Aleksandar Vučić želeo je da dobije jasnu podršku stanovništva za kurs integracije u Evropsku uniju. Da li mu je to uspelo?

Dušan Reljić: To se ne može reći. Nije specifičnost Vučićeve Napredne stranke (SNS), da bude proevropska, već je to dominantno raspoloženje u Srbiji. Oko 85 odsto glasova, kao i ranije, otišlo je na stranke koje se zalažu za ulazak Srbije u EU. Posebna karakteristika je da samo osam odsto Vučićevih birača ima univerzitetsku diplomu, 40 odsto imaj samo završenu osnovnu školu, polovina birača ne koristi internet. Njihov pogled na svet formira se na osnovu državne televizije i drugih medija koje kontroliše premijer. Većina Vučićevih glasača je jedva mogla da se bavi izbornim programima ili pitanjem koliko je proces pristupanja EU za Srbiju dobar ili loš.

Šta je onda na ovim izborima bilo glavno?

Premijeru je važno da se zaštiti, da bude siguran da ga narod podržava, zbog predstojećih bolnih ekonomsko-političkih intervencija. Zbog zahteva Međunarodnog monetarnog fonda on mora da smanji subvencije javnim preduzećima i pojednostavi, dakle smanji, javnu administraciju. U suprotnom, preti rast javnog duga i „grčki scenario“. Predstojeći novi talas mera štednje može koštati oko 50.000 radnih mesta. U zemlji sa stopom nezaposlenosti od oko dvadeset odsto, u kojoj životni standard opada godinama, to je politički veoma rizično.

Kako objašnjavate snažnu podršku, s obzirom na te nepopularne reforme?

Vučić je obećao da će se životni standard ljudi konačno poboljšati. Objektivno, to do sada nije bio slučaj, prosečna plata još uvek je 350 evra. Ipak, mnogi ljudi i dalje veruju Vučiću više nego drugim kandidatima i zato su ga izabrali. Radilo se o njemu kao ličnosti, a ne o programu stranke i ne o glasanju za ili protiv EU. Demokratska stranka (DS) bivšeg predsednika Borisa Tadića i druge građanske snage, napravile su tokom svoje vladavine od 2000. do 2012. velike greške, naročito time što su tolerisale korupciju i što nisu hitno modernizovale privredu. Tako su prokockale poverenje. Istovremeno, tokom predizborne kampanje nisu imali iste šanse kao Vučićeva partija.

Kako to mislite?

Vučić i njegova stranka su svoj pristup državnim resursima drsko iskoristili za kampanju, tako što su medijski predstavili otvaranje bezbroj navodno novih fabrika ili posećivali druga „Potemkinova sela“. Mediji, koji su u velikoj meri pod kontrolom Vučićeve partije, ignorisali su opoziciju i stalno je klevetali. Osim toga, čini se da je bilo i nepravilnosti u brojanju glasova, zbog čega je opozicija tražila ponovno prebrojavanje.

Uprkos toj spornoj praksi, Vučić dobija dosta podrške od Zapada. Zašto?

To je zaista tako: Uoči izbora Beograd je posetio Gerhard Šreder, zatim i Alfred Guzenbauer, bivši austrijski kancelar i Franko Fratini, bivši italijanski ministar spoljnih poslova. Na Zapadu preovlađuje uverenje da je samo Vučić u stanju da stabilizuje region. On je veoma vešt da se predstavi kao kooperativan u odnosu na druge zemlje zapadnog Balkana, da govori o mirnim rešenjima, kao i o posvećenosti pristupanju EU. Ali, njegova retorika je u jednoj rečenici upućena Zapadu, a u sledećoj domaćem nacionalno-konzervativnom spektru kojem obećava da će nastaviti da sledi „patriotske“ ciljeve. Vučić je, kao i većina političkih lidera na zapadnom Balkanu u poslednjih dvadeset godina, veoma spretan da jednu poruku prenesi svom biračkom telu, a drugu inostranstvu.

Šta bi pobeda SNS mogla da znači na untrašnjepolitičkom planu?

Vučićev stil vladanja je autoritaran i populistički. On daje velika obećanja i koncentriše sve veću moć za sebe. To su tako radili i njegovi prethodnici, ali je sada taj trend mnogo izraženiji. Postoje dve mogućnosti: činjenica da je parlament postao „raznobojan“ mogla bi da dovede do veće podele vlasti. To bi u početku moglo dovesti do napetosti, ali bi bilo idealno to što bi to moglo i da poboljša političku kulturu. Druga mogućnost jeste da vlada postane represivnija. Vučić je nakon izbornog dana naglasio da neće dozvoliti „šarene revolucije“ u Srbiji, da neće pokleknuti pod pritiskom sa ulice. On je kao negativne primere posebno ukazao na proteste opozicije u Ukrajini i Makedoniji. To je razlog za zabrinutost.

Koliko je verovatna neka takva „šarena revolucija“?

Nije nemoguće da bude protesta opozicije, ukoliko posle ponovnog brojanja izbornih glasova dođe do drugačijeg odnosa u parlamentu, boljeg za SNS. To se može desiti ako opozicione partije, koje su neznatno iznad pet odsto, skliznu ispod cenzusa.

Kako stoji stvar sa u Srbiji procesom pridruživanja EU?

Kriterijumi koje postavlja Komisija EU može da ispuni i Srbija. Međutim, kamen spoticanja je odnos sa Kosovom. Dvadeset tri zemlje EU su priznale Kosovo, pet nisu. Beograd insistira da Kosovo ostane deo Srbije barem po međunarodnom pravu, Priština traži puni suverenitet, uključujući i članstvo u UN. Evropska komisija je formulisala Katalog uslova za odnose između Beograda i Prištine, koji neće biti ispunjeni sve dok obe strane ne budu spremne na kompromise. Na kraju, mora se reći da je EU u ovom trenutku veoma zaokupljena sopstvenim problemima, posebno problemom izbeglica, tako da politika proširenja više nije na listi prioriteta. A u trenutku kada EU politiku proširenja ne promoviše posebno ubedljivo, ona onda ima daleko manji uticaj na zemlje-kandidate.

Dušan Reljić je šef briselske kancelarije nemačke fondacije Nauka i politika. Bavi se aktuelnim dešavanjima u zemljama Zapadnog Balkana. Fondacija Nauka i politika savetuje Bundestag i nemačku vladu po svim pitanjima spoljne i bezbednosne politike.

Ovaj intervju je objavljen na nemačkom izdanju internet-portala EurActiv.