Preživeti holokaust - u grobu | Evropa | DW | 15.08.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Poljska

Preživeti holokaust - u grobu

Čitav svet poznaje sudbinu Ane Frank i skrovišta njene porodice u Amsterdamu. Jedna naučnica u Poljskoj istražuje neverovatna mesta na kojima su se Jevreji sakrivali od nacista.

Natalia Romik

Natalia Romik u skrovištu Abrahama Karmija

U ulici Opokova u Varšavi visoki zid od cigala zaklanja pogled na jevrejsko groblje koje je tamo odavno. Kad se prođe kroz mračna crna vrata i uđe na groblje dolazi se do velikog, prilično zapuštenog prostora sa oko 200.000 nadgrobnih spomenika od kojih mnogi više ne stoje uspravno. I usred dana tu vlada mračna i tajanstvena atmosfera zbog velikog drveća i rastinja.

Groblje je zapravo oaza tišine usred živosti današnje Varšave, a njegova veličina podseća na to koliko je Jevreja živelo u Poljskoj pre holokausta: preko tri miliona.

Ovo groblje je uglavnom ostalo pošteđeno od razaranja Drugog svetskog rata i još danas se tu ponekad neko sahrani. Ali u doba nacističke okupacije to nije bilo samo mesto za mrtve - već nekima i poslednja šansa da ostanu u životu.

Jer u jednom od tih grobova su 1942. svoje skrovište našli tada još mladi Abraham Karmi, njegova majka i još nekoliko drugih ljudi. On je poznavao ovo groblje jer je njegov ujak tu bio upravnik. Jednog dana je Abraham video kako se nose cigle u jedan od grobova - onaj koji će im postati skrovište.

"Da li je taj grob uopšte bio prazan u to doba - to ne znamo", kaže nam Natalija Romik koja danas istražuje takva skrovišta koja su omogućila da se izbegne sigurna smrt u koncentracionom logoru. Već dve godine ova politologinja i arhitektkinja istražuje najrazličitija mesta na kojima su se poljski Jevreji sakrivali od holokausta.

"Neki su imali samo jednu kašiku..."

Već je bilo istraživanja o ljudima koji su pomagali Jevrejima pri sakrivanju i bekstvu, ali gotovo ništa se ne zna o mestima na kojima su se krili. A ona su često još i neverovatnija nego kuća u dvorištu stare četvrti Amsterdama gde su se krili Ana Frank i njena porodica i gde je i danas muzej koji podseća na sudbinu Jevreja u vreme nacističkih progona.

Iako su to bila najrazličitija mesta, Natalija Romik je uverena da sva imaju nešto zajedničko: nastala su u strahu i želji da se sačuva ono najvrednije: svoj život i život članova porodice. "Ne mogu a da ne mislim o tome da su ljudi koji su na raspolaganju imali samo jednu kašiku ili nož preko noći uspeli da stvore sebi nekakvo skrovište. Neretko uz pomoć i jevrejskih, ali i poljskih, ukrajinskih ili beloruskih, prijatelja."

Ovako je to izgledalo iznutra (rekonstrukcija)

Ovako je to izgledalo iznutra (rekonstrukcija)

Abraham Karmi je preživeo holokaust, danas mu je 96 godina i živi u Izraelu. Poljska naučnica ga je posetila i pitala ga kako je uopšte bilo moguće živeti na samo par kvadratnih metara s drugim ljudima? I njemu je bilo teško da odgovori: bio je mlad - pa se nekako navikao. A svi su znali da može da se desi ono što se i desilo: samo on je preživeo - svi ostali su ubijeni, verovatno već na istom tom groblju.

Ono što ih je držalo bila je želja da se preživi: sklonište su delom prekrili slomljenim nadgrobnim pločama, tako da niko ne može da ih vidi, ali da ipak imaju malo svetlosti i vazduha. "Preko groba su stavili dve metalne šipke, preko njih nekakve cevi i mi smo na to stavili nadgrobne ploče, među njima i onu gospođe Rozenberg." Ne zna zašto je zapamtio to ime na ploči u koju je dugo gledao, a šipke su još uvek tamo - po svemu sudeći su nekada bile deo tramvaja.

Život u hrastu

Ali Natalija Romik ima sve manje prilike da čuje takve neverovatne priče: čak i ako su preživeli holokaust, mnogi su danas već preminuli. Pokušava da nađe bar rodbinu preživelih, a sad se sprema za put u SAD gde živi rodbina jednog od tri brata koji su se sakrivali u šumi Karpata u jednom prastarom hrastu.

Stari hrast

Stari hrast

Taj hrast, navodno star 650 godina, poznat je u oblasti Visnjovi, a Natalija Romik je u pomoć pozvala i jednog dendrologa - stručnjaka za drveće. I zaista, u šupljini su najpre ugledali četiri daske, da bi ubrzo otkrili da ih je bilo mnogo više: neko je tu napravio 14 stepenika koji vode u šupljinu stabla. Raspitala se kod meštana i oni stariji su znali za to sklonište koje su napravila tri brata: jednog su kasnije ubili Nemci, drugog najverovatnije Poljaci, ali treći je preživeo i emigrirao u SAD.

Takvih sudbina ima zapravo mnogo višenego što je poznato javnosti: prema nekim procenama, samo u Poljskoj je oko 50.000 Jevreja preživelo nacistički teror tako što su uspeli negde da se sakriju. Mnogi su skrovište našli uz pomoć drugih Jevreja, ali i ne samo njih: u memorijalnom centru Jad Vašem navedena imena 7.000 "pravdenika" - Poljaka koji su spasavali Jevreje od sigurne smrti. U čitavoj okupiranoj Evropi je bilo jasno da one koji pomažu Jervejima takođe čeka smrt.

Zašto porodica Kobilec suši tako mnogo veša?

Ipak, i tu ima neverovatnih primera hrabrosti. Jedan od njih je porodica Kobilec iz mesta Sjemjanovice Slaskije u Gornjoj Šleziji. Prvo su sinovi tadašnjeg vlasnika kuće krili Jevreje na tavanu i u podrumu, ali "kasnije su se priključili i roditelji tako da su izgradili kompleksno skrovište ispod njihove kuhinje. Izmislili su čitav sistem upozoravanja: ako bi u kuću došli poznati ljudi, u skrovištu bi upalili lampicu jedne boje, ako bi došao neko nepoznat, upalila bi se lampica druge boje koja je značila moguću opasnost", kaže nam poljska naučnica.

Natalia Romik, supruga i Abraham Karmi, Aleksandra Janus.

Natalia Romik, supruga i Abraham Karmi, Aleksandra Janus.

Ta porodica je kuću u kojoj je 30 osoba jevrejske vere preživelo rat kasnije pregradila tako da tog skrovišta više nema, ali nam Natalija Romik pokazuje model kuće od pre 80 godina. Tu nije bilo samo skrovište, nego se mislilo i na sistem ventilacije za ljude koji tamo žive.

Kasnije je gđa Kobilec pričala kako je taj "bunker" funkcionisao pune dve godine: "Ja sam kuvala za sve i prala im veš. I morali smo da se čuvamo od radoznalih pogleda." A tu se lako gubila glava: zašto ta obitelj i u tim ratnim danima troši toliko hrane? Zašto se tamo suši toliko veša?

Kako to uopšte sačuvati?

Ima mnogo takvih primera hrabrosti, ali, na žalost, i manje slavnih trenutaka: "Gotovo svaka ta priča ima i svoje mračne strane." Slično kao i sa Anom Frank, to je uvek bilo iskušenje: da li će ih neko - možda i prijatelj ili član porodice - izdati. Ili će stradati na neki drugi način: Romik nam kaže kako je nedavno pretražila sistem kanalizacije u Lavovu. Poznato je da su i tamo mnogi Jevreji pokušali da se sakriju, ali i danas pronalazi njihovo posuđe i odeću koja je tamo ostala. Prema predmetima i pričanjima drugih uz izučavanje dokumentacije, trudi se da otkrije njihovu životnu priču.

Jedan kolega joj je savetovao da ne čita poruke i pisma koja su pisana u takvim skrovištima ujutro - jer će posle ceo dan teško moći da misli na nešto drugo. Ali ona ne želi da misliti "na nešto drugo" nego čini sve da ne padnu u zaborav ni njihove sudbine niti skrovišta u kojima su se nalazili.

Pitala je i Abrahama Karmija kako bi on želeo da se sačuva grob u kojem se skrivala njegova porodica, ali ni on ne zna šta da radi. To skrovište je bilo skromno i improvizovano i besmisleno je od njega praviti monumentalni spomenik. Zato, su zaključili da treba da ostane takvo kakvo je bilo jer već i jednostavna istina dovoljno govori o tim vremenima.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu