Praški bunker za razonodu

„ To je posebno i moderno mesto. Ljudi dolaze da bi se zabavili.”

Lokaciju nije lako pronaći. Mala vrata u velikom betonskom zidu i oznaka „Amigo». Medjutim ovde niko ne dolazi slučajno.

Duge stepenice vode ka dnu bunkera. Na veliko iznenadjenje, pored betonskih stepenica gradi se zid za penjanje. Nekoliko stepenika dalje, već se čuju prvi glasovi. Veče počinje sa pesnicima i pijanistom iz Šri Lanke.

Atomsko sklonište sagradjeno je 1955. godine i pravi je lavirint. Deo bunkera koji je predvidjen za izložbe, zabave i koncerte tek je šestina ove podzemne gradjevine. Autor projekta je Mihal Tešinski alias Miki.

« Najteže je bilo dobiti dozvolu za gradnju. Bilo je teško ispuniti standarde Evropske Unije. Godinu dana nam je trebalo da dobijemo dozvolu vatrogasnog saveza. Da bi smo imali dodatni izlaz u slučaju opasnosti, morao sam da iznajmim bunker koji je skroz pozadi. To je bio najveći problem.»

U slučaju ratnog stanja bunker, naravno mora biti vraćen. Tešinski kaže da je ugovorom predvidjeno da se u slučaju vanrednog stanja bunker mora vratiti u prvobitno stanje u roku od 48 sati. No on je mišljenja da bi u takvim situacijama jedan ovakav prostor bio prijatniji i lepši.

Bunker ima šank, stoni fudbal ali i fliper, te se ne razlikuje od drugih barova. Jedino što u ovom nema prozora. Prostor može da primi oko 250 ljudi.

Za tonskog tehničara Jarda Šveika bunker ima prednosti nad drugim klubovima u gradu. A to je zvučna izolacija.

«Koncerti u drugim klubovima moraju d budu završeni do 22 sata zbog žalbi suseda. Ovde u bunkeru nemamo tih problema. Mi možemo da pravimo galamo koliko dugo hoćemo. Loša strana je što je klub mali i leži pod zemljom, što je istovremeno interesantno.»