PPV, prijatelj šeik i neprijatelj tajkun | Politika | DW | 28.12.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

PPV, prijatelj šeik i neprijatelj tajkun

Kraj godine nekako je kalendarski zgodno vreme za osvrt, posebno što se u Srbiji istorija ponavlja mnogo žešćim tempom. Teme koje su zaokupljale javnost ove godine ostaju na dnevnom redu i za 2014. godinu.

Prethodna godina završila se spektakularnim zatvaranjem Miroslava Miškovića, pa je i ova, umiruća, 2013. počela razapinjanjem „najvećeg srpskog tajkuna“ i do skoro najvećeg poslodavca u Srbiji, ne računajući naravno političke partije. Simbol borbe protiv korupcije novih vladara, Mišković je bio samo pritvoren, a onda posle raznih peripetija (kada se više nije mogao smisliti osnov za njegov pritvor), otpušten uz rekordnu kauciju od 12 miliona evra. Epilog navodnih mućki sa putarskim preduzećima još se čeka, u međuvremenu je optuženom privremeno vraćen i pasoš da po Londonu posvršava neka posla. Neki su se, poput Dragoljuba Žarkovića u Vremenu, pitali da li će se Mišković uopšte vratiti odande. Mislim da bi Vučić sufinansirao njegov dugotrajan boravak u Londonu. Tako bi dobio svog Berezovskog i izbegao, manje-više elegantno, evidentno nategnut sudski postupak protiv Miškovića i političku cenu sudske odluke o prevashodno politički probitačnom karakteru optužnice. Ja bih se kladio da će se Mišković vratiti kući. I Mišković se uredno vratio. Saga će ući i u treću kalendarsku godinu kada ćemo valjda saznati da li iz gore koja se trese izlazi samo miš ili nešto krupnije.

MLEKO I BANANE: U februaru su građani Srbije, obavešteni i neobavešteni, obrazovani i manje obrazovani, dobro upamtili latinski akronim aflatoksin, čije je prisustvo u domaćem mleku žestoko probilo famoznu granicu od 0,05 mikrograma po kilogramu. Ministar poljoprivrede Knežević (u međuvremenu rekonstruisan) je na krcatoj konferenciji za štampu demonstrativno pio mleko, da pokaže narodu da taj aflatoksin i nije tako strašan, iako mu samo ime kaže da se radi o otrovu. Problem je ekspresno „rešen“ – zakonska granica je sa „evropskih“ 0,05 udesetostručena na 0,5 jer, kako je ministar ustvrdio, tu i nema neke razlike po zdravlje ljudi. Što je otprilike kao kada bi tvrdio da nema neke razlike između pakle cigareta dnevno i deset pakli. Ostalo je na Dačićevom premijerskom da niko u Vladi nije lud da truje narod, u šta se nekako i poverovalo, uostalom koja je bila alternativa? Zatrpan aferama koje dolaze, aflatoksin je ponovo pomenut tek krajem godine, a pre nekoliko dana je novi ministar Glamočić najavio da će u maju granica biti vraćena na „evropski“ nivo.

Paralelno se odvijala medijima mnogo zanimljivija afera kada se pročulo da je premijer Ivica Dačić drugovao sa Rodoljubom Radulovićem zvanim Miša Banana, inače prvim oficirom narkobosa Darka Šarića u poslovima dopremanja kokaina iz Latinske Amerike. Dačić se branio da nije znao da je Banana kriminalac i da ga niko o tome nije obavestio. Sve to skupa dovodi polako Ivicu Dačića u položaj nadasve neugodan; zahtjevi za ostavkom pljušte; spominju se i marice, napisao je Miša Vasić na hrvatskom T-portalu. Naši izvori govore ovih dana da se Aca Vučić neće smiriti dok Ivicu Dačića ne dovede – malo pomalo – do situacije u kojoj će ga kontrolirati sasvim, a zatim odbaciti kada se optužbe, intrige i dokazi akumuliraju do kritične točke gdje mu opstanka više nema. Epiloga nije bilo ili je odložen za neku drugu priliku. Ispalo je da se Dačić nedužno obreo u lošem društvu, a onaj ko je u Službi trebalo da zna kakvo je to društvo pa da kaže premijeru – ostao je netaknut. Poznavaoci prilika veruju da je Dačić bezbedan dok je politički neophodan Vučiću.

Ako su slične političke afere deo folklora (nije li današnji premijer nonšalantno prebrodio „Kofer“?), onda se u junu desilo nešto neviđeno, čak i u Srbiji. Izvesna Zorica M. iz štamparije Službenog glasnika utrpala je nekoliko testova za malu maturu u donje rublje i tako išetala sa posla. Prva ruka je, kažu, koštala 200 evra, a cena je do dana polaganja padala sve do 1.000 dinara. Deca što su vredno učila i roditelji koji su bdeli nad zbirkama zadataka u nadi da će im potomci biti bolji đaci nego oni što su bili – džaba su krečili. Mala matura je poništena, za šta resorni ministar Žarko Obradović nije osećao ni najmanju odgovornost. Nepravda je više u tome što nisu SVI dobili ukradena pitanja, pa da budu ravnopravni, napisao je Miljenko Dereta u Politici. Tresla se gora, ali kratko, dok svi nisu „izjednačeni“ tako što je matura poništena, kao da je nije bilo, dečica upisala gimnazije i srednje stručne škole, gde sada, nesmetano, neki mogu da uče a drugi da se međusobno mlate. Znači sve je OK. Eto, lepo smo videli da možemo i bez mature!

REKONSTRUKCIJA: Posle mature konačno je došla famozna rekonstrukcija Vlade koju je čitavo proleće i leto srpska javnost očekivala, a mediji dizali tenziju i raspirivali fantazije – te ko će biti smenjen, te ko će biti spasioci koji će se uhvatiti u koštac sa divljajućom ekonomskom bedom, te da li će prvi potpredsednik vlade i de iure postati ono što de facto jeste, starešina Nemanjine 11. Kada se konačno desilo, nije da nije bilo spektakularno – vladajuća družina postala je jača za najboljeg vaterpolistu sveta, direktora Filharmonije, vunderkinda sa Jejla pa i Domenika Stros-Kana, ekonomiste svetskog renomea koji je novinske stupce poslednjih godina punio na osnovu jednog drugačijeg renomea. Opet su mnogi bili skeptični, pa su i dovođenje francuskog stručnjaka videli kao šminku. To je politička igra i predstavljanje vlade u najboljem mogućem svetlu da bi birači videli kako vlast brine o narodu, kako oni koje imamo nisu dovoljno dobri i kako naša vlast traži najbolje, rekao je za DW Mihailo Crnobrnja, profesor FEFA. Oni koji su u preraspodeli fotelja ostali kratki nisu uopšte loše prošli, odlično su radili pa su udomljeni na raznim savetničkim mestima poput Kneževića ili Obradovića. Ovaj potonji je sada drugi čovek za ekonomsku vezu sa Kinom, dok je (ponovo) iz Vlade odstranjeni Mlađan Dinkić takođe drugi čovek, ali za vezu sa mnogo bitnijim Ujedinjenim Emiratima.

A viđeni Emiraćani doleteli su neočekivano u biznis-klasi Etihada, da vade Srbiju iz ekonomske bule. Svašta je najavljeno, ulaganje u računarske centre, poljoprivredu, grad na vodi, jeftin kredit za sanaciju budžeta i trista drugih čuda od kojih se ostvarilo samo jedno, ali veliko – JAT Ervejz je konačno penzionisan i skinut sa grbače poreskih obveznika. Nova kompanija Er Srbija poletela je krajem godine. Mladi šeik čije ime nisu svi zapamtili, ali znaju da je ležeran, nasmejan i da mu nedostaje jedan zub, navodno je lični prijatelj Aleksandra Vučića – tako se bar ovaj hvali. Problem je, piše Dimitrije Boarov u Novom magazinu, u tome što Srbija u ovom slučaju ne sme da se osloni samo na „simpatije“ velikog finansijera iz Zaliva, već mora da mu ponudi i neku ekonomsku „ekspanzionu perspektivu“, pa i pristojnu zaradu, a čini se da je naša ponuda upravo na tom terenu suviše uopštena i slatkorečiva, a malo poduprta čvršćim ekonomskim argumentima. Marko Somborac u Blicu crta „našeg“ šeika kako u krilu drži uzbuđenog Deda Mraza i ispunjava želje. Izgleda da ga tako percipiraju građani, ali je opasno ako u novogodišnju bajku veruju i vladajući političari. Možda su videli kako brat ovog „našeg“ šakom i kapom ulaže u engleski Mančester Siti, ali Srbija nažalost nema Premijer Ligu – i Partizan i Zvezda su se standardno oprostili od evropskih takmičenja porazima od timova za koje su čuli samo bolje obavešteni posetioci kladionice.

BEZ KALDRME: Brzo se prešlo na omiljenu jesenju temu – hoće li se u Beogradu održati gej parada, što je kao pobeda evropskih vrednosti ili će se ponovo otkazati, što je kao pobeda sila mraka. Otkazana je, iako je 6.000 žandara bilo spremno da obezbedi tih par stotina metara kojima je trebalo da prodefiluju dugine boje. Sledeće godine novo izvlačenje, nova sreća, predsednik Nikolić je već najavio da pripreme kreću – na vreme. Svake godine u septembru narasta tenzija i očekuje se neki rasplet, a kada parada bude otkazana, taj rasplet biva odložen, napisao je Stefan Aleksić na Peščaniku. Nacionalistima je takođe zabranjena njihova „porodična šetnja“ i kvit – bar tako misle Vučić i Dačić. Iz Evrope nisu nešto mnogo kritikovali jer su se nekako u to vreme spremali lokalni izbori na Kosovu od čijeg je održavanja zavisio briselski sporazum pa i početak pregovora sa EU (o čemu opširno pišemo u posebnom tekstu). Kad već pomenusmo žandarme koji je trebalo da obezbeđuju Paradu, oni su punili tabloide više nego ikada. Premlaćivanja, organizovani kriminal i drugi marifetluci pripadnika Žandarmerije simbolično su kulminirali kada je jedan od njih, u civilu, nasred ulice pucao u ženu jer presporo vozi.

Krajem oktobra svet su bez pompe napustila dvojica ljudi koji su dramatično uticali na medijsku i javnu sliku Srbije u poslednjih dvadeset godina. Aleksandar Tijanić je prema opštoj oceni kormilario Javnim servisom kako se jedino moglo u atmosferi političkih pritisaka i neplaćanja pretplate. U intervjuu za NIN koji je objavljen posthumno, Tijanić je poručio: Spisak mojih neprijatelja je – ko je ko u Srbiji od najmoćnijih ljudi. Kako bih preživeo te neprijatelje, ja sam morao da budem zvonar Bogorodičine crkve: ružan, grbav, nikakav. Ali da zvonim vrlo jako i daleko. Druga veličina koje više nema je pravnik, stoik i gospodin advokat Srđa Popović, čovek u čijoj biografiji stoji da je bio disident, da je pred sudovima branio sve i svakog i da je osnovao nedeljnik Vreme. Epilog poslednje borbe – one za otkrivanje i kažnjavanje naručilaca ubistva Zorana Đinđića nije dočekao. Mislim da sam došao do potpune slike kako se stvar odvijala, rekao je Popović u poslednjem intervjuu za Dojče vele u martu. Sve bi se lako istražilo kada bi neko imao ovlašćenja da ljude poziva, saslušava i dobija dokumenta. Tužilac bi mogao da rasvetli celu stvar za tri meseca. (…) Ali niko nema politički interes za to.

PPV: Decembar je doneo – ako to nekome već nije bilo jasno – čvrstu potvrdu neslućene popularnosti Aleksandra Vučića. Naprednjaci su osvojili apsolutnu vlast u tri po glasačkim navikama sasvim različite opštine Voždovcu, Odžacima i Kostolcu, pre toga su pobedili u još nekim gradovima i upodobili Beograd. Zbog omniprezentnosti Aleksandra Vučića, na društvenim mrežama već je za njega opredeljena i zgodna skraćenica PPV – Prvi Potpredsednik Vlade, što međutim može da se čita i kao Pravi Predsednik Vlade. I sada PPV-a u stranci navodno nagovaraju da raspiše vanredne izbore, ne bi li se popularnost isplatila i na republičkom nivou. Dobro, razumem ja SNS-ovce, piše Svetislav Basara u Danasu. Godine provedene u opoziciji bile su im frustrirajuće iskustvo. Razumem ja, takođe, da od SNS-ovaca ne treba očekivati neko naročito razumevanje političke filozofije. Ali bar bi Overlord, koji se baš odao čitanju, trebalo da shvati skrivene opasnosti prevelikog eksponiranja. Siguran sam da je Vučić svestan da apsolutna vlast uspeva samo u autoritarnim društvima. U kojima ne postoji mogućnost izbora. Ali opet, teško je odupreti se težnji da se prigrabi sve što se prigrabiti da. Pogotovo što je Demokratska stranka – jedina opozicija, kako kaže njen predsednik Dragan Đilas – u opštem rasulu, a bivši predsednik (i stranke i Srbije) Boris Tadić krenuo je u zaobilaznu kampanju za povratak na vrh partije. Rasplet će morati da sačeka da prođu slave i nove godine. Vanredni izbori nekako najlepše padaju u proleće.