Povratak iz Hrvatske u Nemačku: I zbog ovoga smo bili u panici!? | Evropa | DW | 30.03.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Na putu

Povratak iz Hrvatske u Nemačku: I zbog ovoga smo bili u panici!?

Čitali smo na internetu da Nemci na granici mere temperaturu i određuju samoizolaciju, da su na svim graničnim prelazima stroge kontrole. No ništa od toga nije bilo istina. Evo kako je zaista protekao naš put:

Tri nedelje smo sedeli u Istri i diskutovali o mogućnostima povratka kući u Nemačku. Nas, bračni par iz Bona s nemačkim državljanstvom, zaoštravanje korona-krize zateklo je u našoj vikendici. Doputovali smo automobilom u Istru samo na četiri dana, da obavimo neke neodložne poslove. Povratak kući bio je planiran za nedelju pre dve sedmice. No onda je krenuo haos u Austriji koja je praktično preko noći zatvorila skijališta i hotele, pa je na hiljade nemačkih turista u roku dva dana moralo da se pošalje u svoju domovinu. Zato smo odlučili da pričekamo koji dan, dok se sve malo ne smiri. Ali situacija je iz dana u dan postajala sve ozbiljnija, mere ograničavanja kretanja sve strože, granice sve nepropusnije.

Nije da smo se morali da se vraćamo u Bon po svaku cenu – oboje imamo mogućnost rada od kuće. No bez obzira koliko se mnogima na prvi pogled naša situacija činila privlačnom, poput produženog godišnjeg odmora, već na drugi pogled to baš i nije tako. Naime, vikendica je građena za letovanje, dakle bez grejanja. Električne grejalice pomažu, ali sigurno nisu idealno rešenje za temperature ispod 10 stepeni. A ni potencijalne duge šetnje uz more nisu baš privlačne pri vetru koji duva brzinom do 50 kilometara na sat.

Osim toga, kod kuće je ipak najlepše!

Protivrečne informacije

Odluku o putovanju znatno su nam otežale često protivrečne informacije. Na početku je bilo govora o tome da se na slovenačkoj granici zahteva negativni test na korona-virus ne stariji od tri dana. Na internetu smo pročitali da Austrijanci propuštaju nemačke državljane pod uslovom da imaju pun rezervoar goriva i putuju bez zaustavljanja. No na jednom mestu se tvrdilo da se putnicima meri temperatura i u zemlju ne puštaju sumnjivi slučajevi, pa čak i ako su samo na proputovanju. A kod mog supruga upravo traje napad alergije sa svime što uz to ide: neprekidno kijanje i šmrcanje.

Onda je pre nekih nedelju dana doneta odluka o zabrani kretanja izvan mesta prebivališta ili boravišta. U našem slučaju: bez propusnice nema izlaska iz opštine Ližnjan, pa čak ni do obližnje Pule, udaljene svega 12 kilometara. Da li moramo da imamo propusnicu ako želimo Istarskim ipsilonom da putujemo pravo do granice? Pozivam tri telefonska broja navedena na internetu na kojima bi mogle da se dobiju informacije. Na dva broja satima je zauzeto (nismo mi jedini s pitanjima o koroni), a na jednom se niko ne javlja.

Prazni autoputevi od Hrvatske do Nemačke

Prazni autoputevi od Hrvatske do Nemačke

Na internet-stranicama nemačke ambasade u Zagrebu nema nijedne informacije koja bi se odnosila na naš slučaj. Ali zato tamo bez problema dobijamo na telefon jednog ljubaznog gospodina koji nam kaže da je putovanje moguće, ali za propusnicu nije baš siguran da li je potrebna ili nije.

Lažne vesti i nepotrebna panika

Nismo sigurni kako će proteći put. Šta ako zaglavimo na nekoj od granica nakon par stotina kilometara? U petak (27.3.) odlučujemo da ćemo da putujemo u nedelju. Pa ako nas vrate, vrate. Pakovanje nije trajalo dugo – budući da smo u stvari planirali da ostanemo samo četiri dana, toliko smo stvari i poneli. Pakujemo i gomilu hrane, zlu ne trebalo. Šta ako nas čekaju višesatne gužve na granicama?

Krećemo oko osam ujutro, nedelja. Nigde žive duše. Prva prepreka: ulazak na Istarski ipsilon. Dočekuje nas policijska kontrola. Mladi ljubazni policajac nas bez problema pušta dalje – bez propusnice. Jer mu je jasno da mi želimo pravo kući u Nemačku, a ne u turistički obilazak Rovinja ili Poreča.

Druga prepreka: hrvatsko-slovenaška granica. Ispred nas samo jedan automobil. Hrvatski granični policajci desetak minuta kontrolišu naše nemačke lične karte. Pitaju nas da li nameravamo da se uskoro vratimo u Hrvatsku. Ne nameravamo. Par metara dalje, u kućici sede njihove slovenačke kolege. No suprotno svim našim brigama, oni samo bacaju pogled na dokumenta i mašu nam da vozimo dalje.

I na slovenačko-austrijskoj granici policajac samo površno gleda naša dokumenta i proverava koliko imamo goriva. Rezervoar je pun, on je zadovoljan. Jedino nas upozorava da ne smemo nigde da se zaustavljamo i da ne možemo da putujemo preko Tirola.

A onda dolazimo na poslednju granicu: onu nemačku. Čitali smo na internetu da tamo ljude pitaju odakle dolaze i da im mere temperaturu. Ali i to je lažna vest. Niko nas ništa ne pita, niko nas ne informiše o eventualnoj samoizolaciji po dolasku kući. Policajac nam je samo mahnuo da prođemo.

Inače, na tih skoro 500 kilometara od Ližnjana do austrijsko-nemačke granice na autošutu u našem smeru susreli smo ukupno nekih dvadesetak automobila i možda pet kamiona. Tek od Minhena je saobraćaja sve više, skoro kao svake normalne nedelje u martu.

Stižemo kući u Bon – nekih 1.200 kilometara prešli smo za rekordnih 11 sati i 15 minuta.

I zbog ovoga smo bili u panici tri nedelje i diskutovali satima o tome kako i kada kući!?

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama