„Potreban je prostor za pamćenje i pobede i žrtava“ | Politika | DW | 04.08.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Intervju

„Potreban je prostor za pamćenje i pobede i žrtava“

Za jedne je „Oluja“ velika pobeda, za druge veliko stradanje. Dani pamćenja su postali dani retraumatizacije, podele su sve dublje. Treba dozvoliti različite narative, zasnovane na činjenicama, kaže Vesna Teršelič.

Vesna Teršelič

Vesna Teršelič

DW:  Posebno sada, u dane obeležavanja Oluje stiče se utisak da aktuelna kultura sećanja u Hrvatskoj više služi betoniranju postojećih razlika, nego njihovom prevladavanju.

Vesna Teršelič: Oluja služi fiksiranju narativa koji je u Hrvatskoj zapisan i u Deklaraciji o Domovinskom ratu – postoji jedna, dominantna, ispravna interpretacija rata od 1991. – 95. koja se nameće društvu, medijima, stvaraocima. Očekuje se da se i u umetnosti, a pogotovo u medijima, prati ta jedna interpretacija. Od 2000, kada je Deklaracija usvojena u Saboru, to sve više postaje jedina kanalizovana interpretacija. U javnom narativu se produbljuju podele. Kako vreme odmiče, sve više činjenica je poznato i ima više interpretacija, što je apsolutno dobrodošlo i nema potrebe da se neke utvrđene činjenice interpretiraju samo na jedan način.

Posebna je karakteristika militarizacija tog narativa. Glavnu ulogu imaju vojnici, a stradali, posebno civilne žrtve, ostaju postrance. Organizacije za ljudska prava naglašavaju da je u trenucima obeležavanja godišnjica potrebno uključiti i priče onih koji su nastradali, no većina medija to ignoriše. U Hrvatskoj se često govori o dostojanstvu Domovinskog rata, a ne o ljudskom dostojanstvu. Meni je vrlo strano da razmišljam o dostojanstvu jednog rata. Žrtve ostaju u prikrajku, glorifikuje se nasilje, i nije jednostavno stvoriti prostor za poštovanje ljudskih prava, za stvaralačku slobodu, za civilni život. Njega stalno guraju u stranu kako bi se oslobodio prostor za militarizovani narativ.

Znači li to da je problem, što se u obelžavanju Oluje naglasak stavlja na dimenziju pobede?

O čemu se radi pokazuje i samo ime državnog praznika : "Dan domovinske zahvalnosti – Dan hrvatskih branitelja". Naglasak bi se mogao staviti na zahvalnost, jer je okončan oružani deo rata. To je deo u kojem bi se svi mogli sresti, i oni koji su bili s jedne, i oni koji su bili s druge strane. A u proslavi pobede se ne mogu naći svi. I naravno da to onda služi za nastavak polarizacije.

Kako vreme odmiče sve je jasnije da nema nikakve zajedničke interpretacije, to se vidi i u fizički odvojenom obeležavanju Oluje – jedni slave pobedu, a drugi obeležavaju stradanje. Potreban bi bio neki oblik zajedničkog obeležavanja u kojem bi bilo prostora i za pamćenje pobede i za pamćenje žrtava. Ali na tome se nije radilo. I sada imamo dva dana, u Hrvatskoj i u Srbiji, i to je konačno fiksirano. Dani pamćenja su postali dani retraumatizacije, to se vidi i u obeležavanju Oluje kao i u obeležavanju pada Vukovara. Kada bi humanizovali odnos prema mrtvima, priznali bi patnju stradalih različitih nacionalnosti u različitim vremenima i to bi bio znak da se stvari ipak menjaju na bolje. Ali od toga smo još jako daleko.

U Hrvatskoj su primetne tendencije istorijskog revizionizma, redefinisanja istorije. S kojim ciljem?

Od 1990 se u središte narativa o Drugom svetskom ratu u Hrvatskoj stavlja novi termin: Hrvatska vojska. Tu se podrazumevaju i domobrani i ustaše, dve u osnovi različite vojne formacije. Obe su kolaborirale sa nacistima i fašistima, ali su domobrani većim delom bili mobilizovani, bez ideološke žestine, za razliku od ustaša. Domobrani bi se mogli uporediti s Vermahtom u Trećem rajhu, dok su ustaše bili bliži SS-u i Gestapou. 

Ustaše su od samog početka najavili nasilje kao oblik svog delovanja, i čim su došli na vlast, počela su masovna ubijanja, pre svega Srba u Hrvatskoj. To se 90-ih počelo gurati u zaborav, a u središte narativa odjednom dospeva Hrvatska vojska. Partizani se prikazuju pre svega kao oni koji su na Blajburgu iz osvete masakrirali pripadnike te vojske. Te likvidacije su naravno apsolutno neprihvatljive, prema današnjim podacima tada je ubijeno oko 80 000 ljudi, ali je moguće da s novim istraživanjima taj broj još i naraste.

U vreme socijalističke Jugoslavije se proces normalizacije prije svega odnosio na strane okupatore – Nemačku i Italiju. Ono što se u vreme Titove Jugoslavije nije rešilo je građanski rat. Na toj dimenziji se nije napravilo gotovo ništa, pa nisu utvrđene činjenice o masakrima, ni od strane ustaša ili četnika i drugih kolaboranata, a još manje od strane partizana. O njima se uopšte nije smelo ni govoriti. Posebno veliki problem je da porodice ubijenih nisu imali nikakvu informaciju. To pravo na grob je nešto oko čega se još uvek vode sporovi i to je jedan od razloga sadašnjih sporova.

Za izgradnju poverenja bi bilo ključno pokazati pijetet prema svim ubijenima i različitim okolnostima stradanja, jednako kao i utvrditi ko su počinitelji zločina. Tehnički je to danas moguće, ali je zbog oštre političke polarizacije nemoguće afirmisati tu vrstu govora.

Slična je situacija i s pogledom na Oluju?

Sve je kontaminirano, obeleženo je podelama koje idu još iz Drugog svetskog rata. U Hrvatskoj se kolokvijalno često kaže kako treba prestati govoriti o ustašama i partizanima, ali je to nemoguće u situaciji u kojoj se odbija kritičko sagledavanje istorije. Drugi svetski rat simbolički nije okončan i još uvek se traži ključ, kako o tome govoriti, a posebno kako govoriti o devedestima. Metafore se vrlo slobodno prenose.

A u Hrvatskoj ne postoji ni konsenzus koji postoji u većem delu zemalja Evropske unije o značaju pobede antifašističke koalicije u Drugom svetskom ratu, što je ugrađenu u temelje EU kao suštinski mirovnog poduhvata gde se prevladavaju razlike u ime nove saradnje. Kritičko sagledavanje prošlosti, posebno najgorih zločina, je garancija razvoja i demokratizacije. U Hrvatskoj, kao ni u drugim postjugoslovenskim društvima, mi ne uspevamo da okončamo ni tradiciju ratovanja, ni tranziciju od ratnog u mirnodopsko stanje.

Da li s tim problemom Hrvatska može sama izaći na kraj, ili joj je potrebna pomoć drugih, spolja?

Nijedna zemlja se ne može sama nositi s posledicama genocida. U poslednje vreme sve više istoričara iz Nemačke i drugih zemalja doktorira na temama iz istorije Drugog svetskog rata s ovih prostora. Oni su objavili vrlo zanimljiva dela i verujem da će to na duge staze biti neka pomoć. I u Hrvatskoj postoji sve više radova koji donose nove spoznaje i koje neće biti moguće zaobići bez obzira na revizionističke tendencije. No posebno je važno da mladi istoričari i istoričarke iz drugih zemalja sada uče i ovaj jezik, bez obzira kako ga zvali. To je važno i zbog genocida u Srebrenici, jer se posledice genocida ne mogu savladati i prevladati samo unutar jedne zemlje. A to je ključno, kako se trauma ne bi prenosila uvek s jedne generacije na drugu.

Znači li to da bez spoljne pomoći nema mogućnosti uspostave nekog zajedničkog narativa?

Po mom mišljenju, zajednički okvir treba da se ograniči na velike teme, poput istorije Drugog svetskog rata. No unutar njega postoje i sukobljene interpretacije. To je deo demokratske kulture. Ja se zalažem za multiperspektivnost. Treba prihvatiti da postoje različiti narativi, sve dok je to utemeljeno na činjenicama. No u Hrvatskoj pokušava da se uguši kritički pristup.

 

Vesna Teršelič je mirovna aktivistkinja, bila je osnivačica i koordinatorika Antiratne kampanje u Hrvatskoj, a 1998. je zajedno sa Katarinom Kruhonjom iz Osijeka dobila Alternativnu Nobelovu nagradu za mir. Osnivačica je i direktorica udruge "Documenta – Centar za suočavanje s prošlošću" iz Zagreba.

"Documenta– Centar za suočavanje s prošlošću" je nevladina organizacija sa sedištem u Zagrebu. Cilj je da se podstakne proces suočavanja s prošlošću i ustanove činjenične istine o ratu te da se pridonese javna diskusija s nivoa spora o činjenicama (broj poginulih i slično) pomeri prema dijalogu o interpretacijama. Kako bi se to postiglo beleže se sećanja svedoka, pre svega ratova devedesetih godina. Dokumentuju se činjenice o ubijenima i nestalima, ali i pozitivna iskustva, građanske inicijative. Uz to se prate i sudski procesi za ratne zločine, i to ne samo u Hrvatskoj, već u svim postjugoslavenskim državama i zagovara se pijetet prema svim stradalima.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama