Potapanje brodova ne rešava problem

Čini se da je Evropska unija odlučna u nameri da sprovede svoj avanturistički plan – vojnu akciju protiv krijumčara izbeglica u Libiji. Na zasedanju NATO u turskoj Antaliji, komesarka EU za spoljnu politiku Federika Mogerini objasnila je delimično začuđenim šefovima diplomatija da planira da topovima puca na krijumčare. Ukoliko Ujedinjene nacije i libijske vlasti odobre taj plan, Evropska unija bi već u junu trebalo da počne da formira flotu koja bi potapala brodove krijumčara u libijskim teritorijalnim vodama ili da ih locira i uništava već na libijskom tlu. Bivša italijanska ministarka spoljnih poslova, koja je sada odgovorna za spoljnu politiku Unije, našla se pod žestokim pritiskom Rima. Italija želi da se konačno nešto preduzme protiv dolaska izbegličkih brodica u tu zemlju.

Mogerini taj projekt realizuje ciljano i, za evropske standarde, neverovatnom brzinom. Nakon velike izbegličke katastrofe sa preko 800 mrtvih u aprilu, šefovi država i vlada EU izdali su joj „nalog“ da preispita mogućnosti sprovođenja delotvorne vojne akcije u Sredozemnom moru. U suštini, njihova namera nije bila da sve ide toliko brzo i toliko radikalno, barem to nije bila namera nemačke vlade. Ona sada iza kulisa pokušava da malo „zakoči“ akciju. I za to ima dobre razloge.

Mnogo otvorenih pitanja

Brojna pitanja su otvorena. Ko bi trebalo da odluči šta je krijumčarski brod, a šta ne? Da li će zaista biti moguće pohvatati glavne organizatore ili bar njihove pomoćnike? I kako će se organizovati njihovo pravno gonjenje? Zar ne postoji opasnost da stradaju i nedužni ljudi ukoliko trupe EU krijumčare napadnu čak i na libijskom tlu? Kako će se Evropska unija zaštiti od mogućih kontranapada? Krijumčari koji, kako se sumnja, zarađuju milijarde, ipak tesno sarađuju sa svim mogućim (teško) naoružanim paravojnim jedinicama. To nije akcija kao ona protiv pirata na moru kod Somalije, gde su brodovi misije „Atlanta“ neuporedivo jači od svojih protivnika.

I najvažnije pitanje: može li oružana akcija zaista da reši izbegličku dramu? Odgovor je jasan: NE. Ljudi koji više ne bi mogli da beže preko mora, na duži rok bi se „zaglavili“ u Libiji i to u bednim uslovima. Nakon nekog vremena, imigranti i krijumčari našli bi nove rute. Preko Turske? Tunisa? Evropska unija pre svega mora da reši svoj unutrašnji konflikt oko prihvatanja izbeglica i imigranata po kvotama.

Oko toga tek predstoje sukobi. Neke države apsurdnu vojnu akciju povezuju sa diskusijom oko kvota pod motom: mi ćemo pristati na napade na krijumčare samo ako se izbeglice pravednije raspodele. Brodolomci kao taoci političkog cenkanja? To je čist cinizam.

Borba protiv krijumčara

Naravno da je važno suprotstaviti se kriminalnim bandama krijumčara. To se mora. Ali njihov poslovni model neće se raspasti ako im se potope brodovi, već samo onda kada odlazak u Evropu bude moguć i na legalan način. Tada neće biti potrebe za krijumčarskim uslugama. Osim toga, često proklamovana saradnja sa zemljama-porekla izbeglica još uvek samo mrtvo slovo na papiru. Uzroci bekstva još nisu uklonjeni.

Velika Britanija, Mađarska, Slovačka i druge zemlje izričito odbijaju da prihvate više imigranata. Biće teško da se postigne nužni zaokret u politici prema izbeglicama. Ako Evropska unija sada karte polaže na brodske topove, onda to ide u prilog jastrebovima. Njima bi ionako najdraža bila potpuna „izolacija“ Evrope po australijskom modelu.

Čak i ako Ujedinjene nacije, dakle i Rusija i Kina, u Savetu bezbednosti podrže misiju EU, još uvek je potrebno i zeleno svetlo libijskih vlasti. To bi mogla da bude najteža prepreka za ratoborne planove Federike Mogerini. U toj haotičnoj državi ne postoje vlada niti strukture vlasti po zapadnom uzoru. Uzgred, Libija se barem delimično našla u sadašnjem stanju i zbog vojne akcije (s dobrim namerama) NATO u građanskom ratu. Nova vojna akcija Evropske unije neće doprineti stabilizaciji te zemlje. Zbog sasvim neizvesnih posledica po izbjeglice i zemlju Libiju, bilo bi bolje da je Evropska unija zaboravi.