Posle puča – revolucija?
12. april 2019.
Posle 30 godina provedenih na čelu države, Omar al Bašir svrgnut sa mesta predsednika. Sudanci su time pokazali, kao i tokom proteklih decenija, da su u stanju da mirnim putem uklone šefa države kojeg ne žele. Ali dani koji slede izuzetno su kritični, jer – moraju se razjasniti važna pitanja.
Omar al Bašir je upravljao zemljom gvozdenom pesnicom. Aktivisti su hapšeni i mučeni. U pograničnim područjima prema Južnom Sudanu i Darfuru stalno je dolazilo do vojnih sukoba. A korupcija je bila sveprisutna karakteristika sudanske elite. Iako su se od devedesetih godina određene slobode poboljšale, Sudan je najčešće bio rangiran na samom dnu tabele kada je reč o razvoju i poštovanju ljudskih prava.
Više od protesta „za hleb“
Od decembra prošle godine Sudan su potresali veliki protesti protiv Al Bašira. Počeli su u gradu Atbari, 300 kilometara udaljenom od prestonice Kartuma. To je jedan od centara sudanskog železničkog saobraćaja i u njemu živi veliki broj radnika. Protesti su zatim u najkraćem roku zahvatili čitavu zemlju.
Državni udar se zbog toga ne može posmatrati kao izolovan događaj, već više kao rezultat lanca događaja. Nakon secesije Južnog Sudana, ne samo da je zemlja izgubila značajan deo svoje teritorije, već i veći deo prihoda od nafte. Iako je režim neprestano, ali kratkoročno subvencioniran novcem koji je prvenstveno stizao iz Zalivskih zemalja, stope inflacije i do 70 odsto bile su normalna pojava, a ne izuzetak.
Aktuelni protesti često su opisivani kao tzv. „protesti za hleb“, u kojima su ljudi demonstrirali protiv rasta cena hleba i benzina. Da, oni jesu u suštini u početku i bili prvenstveno ekonomske prirode, ali u centru svega bila su ljudska prava i slobode. Takođe, semantika pojma „protesti za hleb“ vrlo je problematična – ona degradira elementarni cilj protesta.
Do pooštravanja protesta došlo je u februaru, kada je Omar al Bašir proglasio vanredno stanje. On je demonstrantima ponudio da će odustati od ponovne kandidature na izborima 2020, ali su oni zahtevali njegovu trenutnu ostavku. Od prošle subote demonstranti su držali u blokadi, ne samo glavno sedište vojske, već i predsedničku palatu. Datum nije slučajno odabran, jer šesti april je godišnjica Aprilske revolucije iz 1985.
Za razliku od snaga bezbednosti, vojska je uvek bila bliska narodu. Ona je odigrala odlučujuću ulogu ne samo u oktobarskoj revoluciji 1964. i aprilskoj revoluciji 1985, već i u aktuelnim protestima. I ne samo da je ona otvorila svoja vrata demonstrantima, već ih je aktivno i štitila od napada snaga bezbednosti. Razlog za to je jasan: vojska je jedan od najvećih poslodavaca u Sudanu i teško da postoji neka sudanska familija koja nema bar jednog svoga člana u oružanim snagama.
Protesti se nastavljaju
Vreme neposredno nakon državnog udara odlučujuće je za smer u kojem će poći Sudan. Svrgavanjem i hapšenjem Al Bašira od strane vojske postignut je glavni cilj demonstranata. Ali malo je verovatno da će biti ispunjeni i svi drugi njihovi zahtevi. Već je i najava ministra odbrane da će do novih izbora, koji se održavaju za dve godine, zemljom upravljati prelazni vojni savet, naišla na otpor na ulicama.
Razvoj situacije u toj zemlji do daljeg ostaje posve otvoren. Međutim, demokratska otvorenost i participacija bili bi poželjni – a to ne važi ne samo za Sudance.