Polje za okršaj i, možda, razgovor | Evropa | DW | 03.07.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Tviter u Srbiji

Polje za okršaj i, možda, razgovor

Da li je pisanje u 140 karaktera izazov ili banalizacija? Da li je Tviter najveća opozicija u Srbiji? I šta ljudi mogu da nauče na lajni? Za DW govore rediteljka Staša Koprivica i bivši poslanik Bojan Đurić.

DW: Jeste li vas dvoje „uticajni Tviteraši“?

Bojan Đurić: Ja sasvim sigurno nisam pošto ne znam ni šta tačno znači taj koncept.

Staša Koprivica: Smatram da sam uticajna samo onda kada uspem da nateram ljude da kupe karte za moju predstavu. Inače van posla ne smatram da sam uticajna.

BĐ: Ponekad pomislim da ima nekog uticaja – ne u smislu da mogu da plasiram temu tako da ona postane važna nego da donekle sprečim eksploziju ili razvoj neke teme za koju mislim da je glupa, banalna i da ide u pogrešnom pravcu. Ponekad verujem da se, ako nešto kažem, barem neki razumniji ljudi neće primiti na neki hajp.

Šta su onda uticajni tviteraši? Ovi koji nisu bili poznati u „analognom“ životu, a onda na Tviteru imaju sto hiljada pratilaca?

SK: Termin se odnosi na „Tviter-selebritije“, zvezde, da li zbog svojih duhovitih tvitova ili neke druge vrste javnog izražavanja koje tera ljude da ih prate… na kraju se svodi na broj pratilaca.

BĐ: Ali pitanje je u stvari kako se valorizuje uticajnost. To možemo da vidimo samo kada se proda više ulaznica za predstavu – to je merljivo – ili kada se neko bavi politikom na Tviteru pa pređe u zvaničnu politiku i izađe na nekakve izbore. Vrlo često se pokaže da uticajnost nije lako prenosiva.

Kad pominjemo izbore, da li je Tviter glavna opozicija u Srbiji?

BĐ: Nije, zato što mislim da politička opcija bilo koje vrste mora da bude artikulisana, da ima nekoliko ključnih stvari koje kandiduje kao nešto što će realizovati ako dođe u priliku. To uopšte nije moguće na Tviteru, on ne može da ima takvu fokusiranost i političku artikulaciju.

SK: Problem je što se, zbog diskursa trenutne vlasti, Tviter smatra homogenom sredinom. On to nije. To je milion ljudi, stavova i različitih mišljenja i uglavnom služi kao polje za okršaj sukobljenih stavova. Dakle ne mislim da je Tviter opozicija nego poligon na kojem se čuju najrazličitija mišljenja.

BĐ: Tviter i sve druge društvene mreže mogu da budu zamena za ono što je nestalo i u globalnoj, a pogotovo srpskoj politici. To je kontakt sa ljudima i uključenost ljudi u kreiranje mogućih politika. Nažalost mislim da današnje političke stranke to ne koriste, ali bi to mogla da bude korist od društvenih mreža.

Jesu li vam na lajni istomišljenici?

SK: Nisu, osim ako ne smatramo da su istomišljenici ljudi koji su elementarno vaspitani i normalni. Što se tiče ideologija i stavova, trudim se da na svojoj lajni imam ljude sa kojima se ne slažem upravo da mi se ne bi desilo ono što se desilo većini opozicije – da izgubim dodir sa stvarnošću. Pogotovo što moj posao dosta zavisi od dodira sa ljudima i realnom slikom stvari.

BĐ: Ja sam se trudio da mi lajna ne izgleda kao eho-soba, nego da naučim nešto od što više različitih ljudi ili shvatim šta misle oni koji ne misle isto kao ja. Neki imaju običaj da se protiv toga bore tako što pokušavaju da skandalizuju svoju lajnu. Moje iskustvo je drugačije – bavio sam se politikom i trudio sam se da ne pratim ono što je pretežno mišljenje na mojoj lajni. Mislim da političari i stranke u tome često greše – oni bi trebalo to pretežno mišljenje da sublimiraju u realne okvire, da izgrade sebi poziciju u kojoj mogu i istomišljenicima da kažu da se slažu u devedeset odsto stvari, ali da se ne slažu u deset odsto stvari.

Ako Tviter ima relativno malu publiku u Srbiji – nekih 400.000 korisnika od kojih mnogi nisu aktivni – čemu služe armije botova?

SK: To je besmislen projekat. Ne pričam nužno o botovima SNS, svaka stranka ima botove, ne samo plaćene, ali ljude koji nemaju svoje mišljenje već prate zadatak, kako tvituju, koga napadaju… problem je u iluziji da konstantnim smaranjem možeš nekome da promeniš mišljenje – ne možeš. Jedini načini da utičeš na nečiji stav je da možda postaviš dobro pitanje na koje će morati da smisli odgovor pa će možda sagledati i drugu stranu priče. Botovi to ne rade. Mislim da su potpuno prazna investicija.

BĐ: Botovi nisu potpuno besmisleni posmatrano iz ugla tehnologije politike. U politici je važno pokazati organizacionu snagu. Drugo, to je uvek vrsta spina – kvalitetnijeg ili lošeg – kojim se fokusira pažnja jedne zajednice. Tih 400.000 ljudi nije malo za srpske pojmove. Naravno, uvek je pitanje da li donosite dobre odluke, da li lošim botovanjem sebi napravite problem ili ostvarujete pozitivan rezultat. Svakako nije dobro, iako se u Srbiji često dešava, da se sve stvari posmatraju kao srpski fenomeni. Naravno da takav način političkog delovanja postoji svuda, ali mi deluje da gubi na zna čaju u poslednjih godinu ili dve.

Da li Vučić čita Tviter? S vremena na vreme se pojavi na televiziji sa odštampanim tvitovima, što deluje bizarno, ali obavezno kaže: „Ma ovo su meni pripremili, ja to ne pratim“.

SK: Verujem da su mu pripremili i da ima toliko posla da ne može da se posveti Tviteru u meri u kojoj mu se ja posvećujem (smeh). Mislim da se radi ozbiljan „press clipping“ koji mu se prezentuje i gde se vidi i pozitivno i negativno kako bi se targetirali protivnici. To se obično vidi upravo po delovanju botova – najviše se napadaju oni za koje se smatra da mogu da naprave najveću štetu. Prema mom iskustvu, do sada nije bio problem ukoliko se ne ide u lični napad protiv Vučića već na nešto konkretno.

Imamo sam čast ili nevolju da moj potpuno levi tvit čita na Pinku. Nije li to infantilno?

BĐ: Mislim da je test kako reaguje onaj čiji se tvit čita. Da sam ja na tom mestu, to bih probao da preokrenem u svoju korist, ako za to imam interesa. Političari često pokušavaju da iskoriste osobinu Tvitera: na njemu se nekada psuje, ljudi su pregrubi pa se to koristi kao dokaz napada na sebe. Pretpostavljam da otvaranje ozbiljne teme na Tviteru nikada ne bi bilo prikazano na televiziji jer bi time bilo pokazano da je na Tviteru moguće formulisati neku alternativnu ili konkurentsku politiku.

SK: Meni se desilo da tokom kampanje kritički tvitujem o opoziciji pa to prenese neko iz vladajuće stranke – naravno, izvađeno iz konteksta – pa ispada da navijam za jednu ili drugu stranu. Ali to doživljavam kao prednost jer će možda to što pišem početi da prati neko ko se inače ne slaže sa mojim stavovima. Ne doživljavam dakle to kao atak na mene ili zloupotrebu.

Na Tviteru možeš da kažeš bilo šta i bilo kad. Tera li to, u srpskom kontekstu, na cinizam?

SK: Svako misleće biće u ovoj sredini ne može da se odbrani od cinizma, to je način da se preživi. Treba praviti razliku između realne primedbe koja može biti duhovita i čistog otrova koji ne vodi ničemu osim oceni da je sve zauvek besmisleno.

BĐ: Važno je da svi na početku shvatimo da ništa, ili skor ništa nije zabranjeno, da ne raspravljamo da li se na ovo ili ono ima pravo. Naravno da svako ima pravo i na otrov, cinizam, bezobrazluk i pokušaj da šokira. Drugo je pitanje čemu to služi, ali to opet svako može da odluči za sebe.

Da li je pisanje u 140 karaktera banalizacija ili izazov?

BĐ: To je ozbiljan izazov jer je dosta teško artikulisati se ozbiljno u 140 karaktera. Nekada to klizi u aforizme. Ta situacija u društvima koja imaju problema sa tradicijom političke kulture zapravo kvari, kako se kaže, „javni diskurs“ i donekle ga banalizuje.

SK: Kao neko ko se profesionalno bavi pisanjem za pozorište, film i televiziju mogu reći da skraćivanje i sažimanje nikada nisu banalizacija, naprotiv: teraju te da bolje razmišljaš i izvučeš suštinu na najprijemčiviji mogući način. Najteže je dobro skratiti tekst, a najlakše je raspisati se u zilion karaktera.

BĐ: Vaše kolege sa televizije bi razumele: onaj ko može da napiše dobar tvit u 140 karaktera može bez ikakvih problema za televizijski dnevnik dati standardnu izjavu koja ne mora da se seče u montaži i da bude siguran da će do gledalaca dopreti ono što je hteo da kaže. To je ozbiljna škola.

Poslednja dva vaša tvita koja sam uhvatio pre razgovora. Staša: „Postoji šansa da ću ipak da uspem“. Bojan: „Sve lakše zaspim, sve teže se budim. Zašto ja to moram da znam, zašto to delite sa svetom?

SK: Tviter nalog i nisam otvorila da bih nešto propovedala nego kao lični ventil. Ne treba zaboraviti da iza svakog naloga stoji osoba. Neke stvari tvitujem jer mislim da treba da ih plasiram u javnost, ali postoji i neka vrsta mog dnevnika. Nikada ne idem u intimu, ali idem donekle u lično. U krajnjem slučaju, svako je slobodan da me otprati, stvarno se ne ljutim.

BĐ: Ne mora niko da čita. Samo sam jutros bio srećan što je svega petnaestak dana do odmora i mora, a nekako mislim da sam ga zaslužio. Kao i Staša se trudim da ne kažem direktno potpuno privatne ili intimne stvari.

SK: Nekada volim da na Tviteru vidim lične stavove javnih ličnosti iz sveta i kod nas, šta im se dešava, kako doživljavaju svet oko sebe. S druge strane, držim se jednog pravila: nemoj nikada nigde da objavljuješ nešto što sutra ne može da osvane na bilbordu.

Dugo sam odolevao smartfonu i stalnom priključku na internet, ali od kada to imam, prvo boli me vrat, a drugo manje čitam knjige. Umesto toga većinom banalne stvari na internetu pa i na Tviteru. Da li postajemo malo zatupljeni time?

BĐ: Ne postajemo. Između ostalog se moru radujem i zbog toga što tamo čitam samo tvrde klasične knjige i ne uključujem telefon. Uvek kada imamo više mogućnosti, sami biramo. A to sa vratom nema veze sa telefonom nego sa godinama…

SK: …i manjkom fizičke aktivnosti. Iz ugla svog posla mogu reći da nije najbitnije šta je neko napisao, nego kako je napisao. Često su stil i plasman misli zanimljiviji nego sama tema jer sve su teme već milion puta prepričane, opšta mesta o kojima sve znamo. Ali ljudi koje najviše volim da pratim su vrlo kreativni, duhoviti, maštoviti, neobični čak i kada pišu o najbanalnijim stvarnima. U krajnjoj liniji, i ozbiljna literatura ozbiljnih pisaca je skup banalnih stvari napisanih na neobičan i maštovit način. Tako da ne bih krivila format za sadržaj.

BĐ: Tviter skoro nepogrešivo pokazuje karakter i način razmišljanja. Ili je u pitanju foliranje, ali na Tviteru se vidi kada je neko fake.

Vaša omiljena standardna rasprava na Tviteru?

BĐ: To je rasprava ili samoubeđivanje kako su ljudi koji su na Tviteru nužno bolji, obrazovaniji, pristojniji od nekih drugih ljudi.

SK: Meni je omiljeno ono: „Kako ovo i ono, a deca u Africi nemaju šta da jedu“ ili u našoj verziji „Vi ovo i ono, a narod nema 'leba da jede i lečimo decu SMS-om“. To su zamene teza posle kojih čovek ne sme apsolutno ništa više da kaže osim da umire od gladi i bede jer će biti smatran Marijom Antonaetom. Omiljena vrsta rasprave mi je dakle takmičenje ko je veća moralna gromada.

Da li je iko ikada ikoga i u šta ubedio na Tviteru?

BĐ: Ne znam da li je iko ikoga ubedio u direktnoj raspravi. Mislim da ljudi ne treba da se raspravljaju na Tviteru sa ljudima iz svoje struke ili branše. Uvek je zanimljivo videti interpretaciju onog što pišeš. Imao sam sreću da pre nekoliko dana gledam kako je Stašina koleginica Minja Bogavac interpretirala tvit koji sam napisao i pretvorila ga u scenu u svojoj predstavi. Bilo mi je zanimljivo da vidim u šta se to razvilo. U zemlji gde su mediji ukalupljeni, gde je škola ukalupljena, naravno da je ovo važno jer pokreće ljude da razmišljaju, da nečemu nađu svoju interpretaciju ili daju pečat. Naše je društvo u raspravama prilično plitko i banalno, a ovo je lek protiv toga.

SK: Ne znam da li mogu nekoga da ubedim, ali znam da su mene uspevali da ubede. Najveća korist od Tvitera je što sam shvatila da postoje ljudi sa kojima se – možda ne fundamentalno – ideološki ili politički ne slažem, ali da to mogu da budu predivni, duhoviti, zanimljivi ljudi sa kojima želim da se družim pa makar se i svađali svo vreme. Mislim da je ovom društvu potrebno da se razdvoje lični animozitet i mržnja od prostih neslaganja.

BĐ: To pomaže kvalitetu rasprave, iako često ne deluje tako. Makar na nivou da se ljudi ne vređaju ad hominem, da dođu u situaciju da razgovaraju. U Srbiji još uvek postoji priča kako se političari svađaju u skupštinskoj sali, a onda su OK u restoranu. Ta priča velikim delom gubi na značaju kad ljudi vide da na Tviteru mogu da se raspravljaju na krv i nož, a da nakon toga normalno razgovaraju o nekim drugim stvarima ili to čak prenesu u real life.

SK: Pravi test za svaku javnu ličnost je kako se nosi sa napadima: hoćeš li pokušati da se racionalno odbraniš i pružiš svoj pogled na stvari ili ćeš reagovati kao uvređena tinejdžerka. Moram da priznam, da osobe koje reaguju na ovaj drugi način mnogo padaju u mojim očima, koliko god cenila njihov dotadašnji rad. Trudim se da na tome naučim, da se sa napadom ili kritikom nosim u stilu: „Hajde da vidimo u čemu je problem.“

*Staša Koprivica, 1984, je pozorišna rediteljka, a piše i scenario za televiziju i film. Na Tviteru (@SRKoprivica) ima 20,3 hiljada pratilaca. Bojan Đurić, 1978, je bivši potpredsednik LDP i narodni poslanik, suosnivač portala Novi pogledi i partner u konsultantskoj kući Trust Digital. Na Tviteru (@BojanDjuric78) ga prati 17,5 hiljada ljudi.