Politika pod hirurškom maskom | Evropa | DW | 14.04.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Politika pod hirurškom maskom

Glavna teza vlasti u Srbiji u vreme pandemijskih ograničavanja prava i sloboda glasi – nije vreme za politiku jer smo u ratu. Da li je politika prestala da postoji? Ili je samo lice sakrila pod masku?

Gotovo svakome ko postavi kritička pitanja spočitava da je plaćenik. Pitati zašto predsednik države nije u izolaciji ako mu je rođeni sin zaražen je, prema kriterijumima vrha države, nedozvoljeno strančarenje. Predsednik se time ne bavi, svima će odgovoriti kada sve prođe.

Pre toga premijerka Ana Brnabić nadugo i naširoko u „Ćirilici“  osipa drvlje i kamenje na sve koji kritički preispituju mere „njenog šefa“. Ministar zdravlja Zlatibor Lončar posle neobjašnjivo dugog  neobraćanja javnosti takođe menja ton, pokušavajući da na svoja junačka prsa preusmeri negodovanje dela javnosti.

Osnovna teza vlasti je – nije vreme da bilo ko propituje našu politiku. Pri tome je organizacija straha ključna metoda. Tamo gde je strah masovna pojava, lako je razviti njegove podvrste.

Strah od medijskog „toplog zeca“

Jedan od strahova je onaj, da bi lideri koalicije na vlasti, na neugodne propitivače mogli da nahuškaju tabloide. Vlastodršci su uglavnom besni jer moraju da kako-tako uljudno odgovaraju na neugodna pitanja i da se suzdrže od onog što inače sladostrasno čine – od psovanja opozicije, stranih plaćenika i zavereničkih medija.

Lakše im je otkako su organizovali dnevnu informativnu sesiju bez novinara. Elektronski upućena pitanja ne mogu da postave potpitanja. Pa ko, u Vučićevom stilu, ne odgovori na postavljeno pitanje, već na niz nepostavljenih, može da se pravi lud makar do sledećeg dana.

Ako je Vučić deklarativni politički apstinent, to sigurno nisu Vučićević i kompanija, kao poznavaoci potisnutih predsednikovih agresija. Pri tom se političari na vlasti ljute jer svako ko profesionalno pita „vređa lekare“. Što uglavnom nije tačno, jer u medijima koje oni kontrolišu, a reč je o dve trećine medijskih sadržaja, predstavnici vlasti i predstavnici medicine jedni druge hvale.

Od početka krize naše anđele u belom otelovljavaju medijski neprikosnoveni doktor Kon, televizična doktorka Kisić i šaljivi gospodin Nestorović. To su junaci našeg doba. Kritika njihovih reči, postupaka ili ponašanja se spremno dočekuje kao u najmanju ruku politički nekorektan gaf. Ako ne i kao uvreda veličanstva. Za one radikalnije – kao veleizdaja, jer smo u ratu, zar ne?

Nemački predsednik Štajnmajer je naglasio da Nemačka nije u ratu, ali da bi trebalo da ljudi u pandemiji pokažu solidarnost. Srpski predsednik rado koristi ratnu retoriku, žal za mladost da ga mine.

Svrha pandemijske sabornosti

Čemu služi glumljenje apolitičnosti u doba korone? To je teška moralna ucena. Ko pita, taj vodi političku kampanju. A ko vodi političku kampanju u vreme koronavirusa je nečovek, hulja, skoro zver. On je izvan propisanog kruga sabornosti, koji je kredom ocrtao državni vrh. Taj u biti stranački krug istura „struku“ ispred sebe, a svoj stranački zabran u kojem „nema politike“ proglašava celinom.

Kako funkcioniše partijska država pokazuje nam primer Gerontološkog centra u Nišu. Godine 2016. Aleksandar Vulin, tada ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, rekao je da ova ustanova pruža usluge „po evropskim i svetskim kriterijumima“.

Do 2017. tamo je promenjeno četiri direktora. Na toj kadrovskoj vrtešci zaustavio se tada bivši ugledni niški DSS-ovac, koji je potom postao naprednjački kadar. Za direktora je postavljen u mandatu ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića.

Niškog preletača su sada uhapsili kao direktora Gerontološkog centra M.S.

Hapšenje je iznuđeno činjenicama. Direktor je radio šta je hteo, pa su se štićenici masovno zarazili. Zar bismo sad trebalo da zaboravimo da je direktorovo postavljanje bilo po stranačkom ključu? Stručni ljudi nisu imali šanse protiv partijske kombinatorike. Tako je – svi znamo – u zdravstvu, kao i svim državnim preduzećima.

Vučić u Nišu

Vučić u Nišu

Tražite od ljudi da se vrate?

Zato su stotine hiljada u inostranstvu. Pošto su posledice pogrešne politike vidljive u doba zaraze – proglašavanje apolitičnosti kao jedinog patriotskog čina u „ratu“ jeste još jedan drzak pokušaj manipulacije.

Moralno blaćenje propitivanja u vreme ultimativne sabornosti je politička taktika svih autoritarnih karaktera u kriznim vremenima. Cilj je apriorno onemogućavanje neugodnih pitanja, ili barem njihovo dezavuisanje.

Računica koju je postavio Vučić da bi, da su svi penzioneri istovremeno izašli na ulice, imali više mrtvih u Srbiji nego što danas ima u celom svetu jeste bizarna i na matematički i na politički način. Ko voli neka računa.

Taktika apokaliptičkog scenarija, plašenja, preuveličavanja i prelivanja sopstvenog pesimizma na celu naciju, ima racionalno jezgro: Vučić zna da je Srbija bila potpuno nespremna za pandemiju, a kada je shvatio da je virus zaista blizu, uradio je to što najbolje radi – kampanjski je nabavljao respiratore i opremu gde god je mogao uz nepodnošljivo egomansko dizanje prašine i javne geopolitičke poljupce upućene „braći“.

Najavljivao je masovno testiranje, pa onda pustio „struku“ da objašnjava kako „masovno“ znači podići broj testiranih sa nekoliko stotina na 1.500 dnevno. Zar je stranačka ostrašćenost meriti rezultate prema javno izrečenim obećanjima? Ne, po meri vlasti – takva pitanja pristojan čovek ne postavlja. Man'te se politike –  tako glasi univerzalni odgovor.

Zahtev za apolitičnošću je – politika

Kada je Vučić jedan dan na telefonskoj liniji sa našom braćom iz Kine, a drugi dan u Novom Pazaru da pokaže respiratorski plen koji je oteo ispred nosa velikima (da bi lečio, kako kaže, i Srbe i Bošnjake), to je samo žrtvovanje umornog predsednika u ime zdravlja svih nas.

Predsednik je sa celom svitom pre neki dan bio i u Nišu. Skupština ne može da okupi poslanike, a onoliki ljudi u Nišu – to može? Ništa od toga nije politika?  A prljava politička kampanja jeste, kada neko pita, ima li predsednik preča posla nego da se slika sa respiratorima?

Zamišljam Angelu Merkel kako odlazi u Tutlingen, da bi tamo rekla kako je neke mašine nabavila na polucrno, samo za građane Tutlingena. U stvari, ne mogu to ni da zamislim. Zamišljam Putina kako isto radi negde na Kavkazu. Ni to ne mogu da zamislim. Jedino bih mogao da zamislim Trampa u nekoj varoši Srednjeg Zapada, kako govori da mu „duboka država“ ne da da pobedi „kineski virus“ ali da ljudi ne brinu, pošto je on najbolji predsednik SAD otkako je nastala reč pandemija.

Oči iznad hirurške maske

Dakle, zahtev da se ne politizuje pandemijska situacija, sam po sebi ima smisla. Zato bi respiratore u Novom Pazaru trebalo da predaju stručnjaci. Televizijski javni servis tome posveti do dve minute. I to bi bilo to.

Ovako, svako ko se ne slaže sa stranačkim stavovima predsednika i njegove piramide moći, a to je najmanje pola Srbije, ne može ni u vreme zaraze da se identifikuje sa medijski sveprisutnim čovekom koji zna sve o svemu. On ne želi da u svoju sobu odjeka propusti glasove koji ne bi pevali po njegovim notama. On ne ume da sluša.

Politika nije nestala, samo se prerušila. Međutim, iznad hirurške maske vire joj oči koje vrlo dobro znamo.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama