Politika i religija: večna svađa | Politika | DW | 23.03.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Lični stav

Politika i religija: večna svađa

Ministar unutrašnjih poslova Nemačke istovremeno je i ministar za religiju i Ustav. Ali on očigledno nije shvatio šta je njegov zadatak, jer u protivnom ne bi prekoračio granice svog mandata, smatra Mihael Fridman.

Zehofer nije rekao da „politički islam“ nije deo Nemačke. Nije rekao ni da „islamizam“ nije deo Nemačke. Njegove reči su bile jasne i imale su samo jedno značenje: „islam“ nije deo Nemačke. To nije slučajnost. Ministar dobro zna šta radi. I on to želi. A to ima i svoje ime: namera.

- pročitajte još: Islam i Nemačka, po ko zna koji put

U Nemačkoj žive milioni Nemaca islamske veroispovesti. Nije samo zbog toga islam realnost u Saveznoj Republici Nemačkoj. On je to i principijelno. Upravo ministar unutrašnjih poslova, koji je istovremeno i ministar za ustavna pitanja, trebalo bi da zna šta stoji u Članu 4 Ustava Savezne Republike Nemačke. Njime je definisana sloboda veroispovesti: Svaki čovek može da veruje u ono što želi. Svaka religija je moguća, svaka vera pojmljiva, sve dok se ne krši Ustav. Kada se političar usudi da negira da je jedna svetska religija sastavni deo religiozno-društvenog konteksta u Nemačkoj, to svedoči o njegovom vrlo upitnom razumevanju religijskih sloboda.

Krvava istorija hrišćanske Evrope

Takvo isključivanje islama nije ni istorijski, niti društvenopolitički razumljivo. Niko ne sumnja u to da je hrišćanstvo u Evropi stotinama godina bilo dominantna religija. Ali, hrišćanska Evropa koju mnogi idealizuju nije uvek imala moderan religiozni svetonazor. Naprotiv: partnerstva između religiozne i sekularne moći ima i ovde. Religiozni ratovi, agresivna misija, antijevrejski refleksi… Martin Luter reformator – brutalni antisemita.

Dakle, kada govorimo isključivanju islama i hrišćansko-jevrejskoj simbiozi, trebalo bi dobro razmisliti o čemu se zapravo govori. Stotinama godina je ta simbioza isključivala, getoizirala, prljala svoje ruke krvlju i uništavala. Na kraju krajeva, Holokaust pokazuje do tada nepoznatu strahovitu brutalnost mržnje prema Jevrejima, koja je bila kulturno i religiozno ukorenjena u Evropi, a posebno u Nemačkoj.

„Ne“ političkom islamu

Islam je jedna od tri svetske monoteističke religije. „Onaj“ islam ne postoji. U velikom broju zemalja to je državna religija i u mnogima od njih u kojima vlada diktatura postoji prećutna simbioza između državne moći i religije – baš kao i u Evropi. Protiv političkog islama, koji pre svega ugnjetava muslimane i koji – isto toliko dugo kao i hrišćanstvo – ima agresivni, religiozno-imperijalistički cilj, trebalo bi se boriti svim silama.

Michel Friedman

Mihael Fridman, DW

Ali stigmatizirati islam sam po sebi nije zadatak za nekog nemačkog ministra – koji je istovremeno i ministar za pitanja religije – on je odgovoran i za poštovanje svih religija koje zastupa.

U Alternativi za Nemačku (AfD) islam je pogrdna reč. Metafora u kojoj se mržnja povezuje sa „strancima“. Članovi AfD-a i njihovi simpatizeri – ali ne samo oni – rade na tome da povećaju strahove građana, i zato im s tim ciljem predstavljaju islam kao najveću opasnost od svih. Oni govore o paralelnim društvima u kojima se ne poštuju nemački zakoni. Oni govore o nejednakosti muškaraca i žena, o netoleranciji prema homoseksualcima.

I AfD stvara paralelno društvo

Nesporno je da tako nešto postoji. Ali i mnoge pristalice AfD-a stvaraju paralelno društvo time što ne poštuju Član 1 Ustava („Dostojanstvo čoveka je nepovredivo“), odnosno stigmatizuju i vređaju čitave društvene grupe. Njihova islamofobija je skoro ista kao i mržnja prema Jevrejima.

Da, istina je, i među muslimanima u Evropi mržnja prema Jevrejima pokazuje svoje ružno lice. Ali kao i ranije, nacistička mržnja prema Jevrejima, delom i kod neonacista, jasno je vidljiva. Ništa ne bi trebalo da bude biti jedno drugom protivteža – jedna mržnja nije bolja ili gora od druge! Pri tom bi samo trebalo da bude jasno da su oni koji govore u ime AfD-a delom isti onakvi neprijatelji ustava i ljudi, kao i oni koje javno osuđuju.

- pročitajte još: Nemački muslimani nisu roboti Kurana

Umesto da diferencira i da se na odgovoran način umeša u emocijama nabijenu debatu, Horst Zehofer na populistički način doliva novo ulje na staru vatru. Ograditi se od AfD-a isto je tako važno kao i ograditi se od političkog islama. To da on ne koristi njihov jezik predstavlja odgovornost koja spada u njegov mandat. Nijedan političar nema pravo da sudi da li je neka religija deo jedne države ili nije.

Granice između politike i pitanja religije

Ako se religija – koja god to bila – koristi kao izgovor za činjenje krivičnih dela ili kršenje Ustava, onda je to zadatak za policiju i pravosuđe. Jer nijedna religija nije iznad zakona. Ali sve drugo se o pitanjima vere ne tiče politike. To je takođe rezultat evropske istorije, koja je još od vremena prosvetiteljstva odvojila državu od religije.

Sve to Horst Zehofer zna. I ukoliko se i uprkos tome ponaša drugačije, onda mora da bude spreman na kritiku. To nema ništa s tim da u Nemačkoj ne sme da se kaže ono što se misli, kao što to neki tvrde. U ovoj zemlji možete da kažete sve! I Horst Zehofer tu slobodu koristi veoma često. To može da se podnese. Ali isto tako Zehofer i njegove pristalice moraju da mogu da podnesu i drugačije mišljenje. U svakom slučaju, mislim da u ovom vremenu, u kojem desničarski populisti sede u Bundestagu, a žestoka potpaljivanja postaju deo svakodnevnice društvenog diskursa – političari iz demokratskih stranaka moraju da pošalju drugačiji i jasan signal: signal poštovanja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM