Policija ipak ne sme baš sve što hoće

Takozvani Zakon za odbranu od opasnosti međunarodnog terorizma donesen je još 19. decembra 2008. Iako su se još tada mogle čuti zamjerke da on daje suviše široka ovlašćenja nemačkom Saveznom kriminalističkom uredu (BKA), naročito kada je reč o prisluškivanju građana, potrajalo je sve do ove srede (20.4.) dok i nemački Ustavni sud nije doneo odluku po kojoj taj zakon, pre svega u delu koji se odnosi na ovlašćenja u prisluškivanju i praćenju građana u praksi „na neprimeren način zadire u osnovna prava građana“. Navodi se takođe da nedostaju nužne mere koje bi garantovale sprovođenje pravne države „naročito u zaštiti osnovnog područja privatnosti života građana“, procenile su sudije najvišeg suda Nemačke u Karlsrueu.

Problem je težak: da li se u borbi protiv terorizma i zaštiti demokratije smeju kršiti neka načela demokratije? Nema malo zemalja koje u svojim zakonima imaju propise koji bi doslovno bili nezamislivi pre terorističkog napada 11. septembra 2001. i koji duboko zadiru u ograničavanje sloboda građana i njihovoj privatnosti. Uvek se čuje argument da su se i ti napadi možda mogli sprečiti da su policija i nadležne službe imale ovlašćenja da prisluškuju i prate osobe koje su bile umešane u napad.

Može – ali i tu postoje pravila

Odgovor na to pitanje nije lak, pa tako i ova odluka nadležnog veća Ustavnog suda nije donesena jednoglasno: dvoje sudija, Ajhenberg i Šlukebir su, prema saopštenju Suda, izuzeli svoje mišljenje po tom pitanju. I sama odluka relativno je oprezna: načelno, nisu nedozvoljeni takvi prodori u privatnost građana kao kada se prisluškuje, prati i nadzire njihova elektronska komunikacija, ali samo ako se „strogo pridržavaju“ odnosa stvarne pretnje od konkretne grupe ili osobe sa merama koje se protiv njega preduzimaju, smatra Ustavni sud.

U praksi se pak pokazalo da u mnogo slučajeva takva stvarna pretnja nije postojala, mišljenje je Suda. Povrh toga, prema tom nemačkom zakonu, veoma se olakšalo i prisluškivanje osoba koje su po svom zvanju naročito zaštićene u čuvanju tajni, poput advokata, lekara ili novinara. Tu su i računarski virusi koje je „lansirao“ BKA i čiji je zadatak praćenje onoga što se radi na računaru. To gde je taj virus sve stigao, koga sve on to prisluškuje i pre svega – zašto, to u međuvremenu verovatno ne znaju ni u BKA.

Ustavni sud izričito upozorava da su mnoge odluke o merama nadzora donesene „za svaki slučaj“, bez pravih osnova, pa samim tim i bez transparentnosti postupka ili kontrole suda. Isto tako nedostaje obaveza da se o tim merama informišu demokratska tela, dakle Parlament i javnost.

Dosta vremena za promenu

Takva obaveza zapravo nedostaje i u još jednoj mogućnosti koja se od 2006. otvorila Saveznoj policiji: angažovanje doušnika u organizaciji čiji se rad prati. To ne znači da nemačkoj pravnoj državi i takva mera ne stoji na raspolaganju, ali ne kod „obične“ policije, nego u Službi za zaštitu ustavnog poretka. Ali čak i kod njih se, naročito u slučaju neonacističkih terorista grupe NSU, pokazalo mnoštvo problema zbog nedovoljnog parlamentarnog nadzora, sve do pitanja da li su i ti doušnici bili aktivni pomagači u zločinima.

Ovom odlukom Ustavnog suda i ta mogućnost Saveznog kriminalističkog ureda verovatno će biti preispitana. Sudije su bile relativno velikodušne u roku za izmene Zakona i zahtevaju da on bude usaglašen sa Ustavom najkasnije do kraja juna 2018.

mf/aš/ard/agencije