Pogubno preplitanje religije i nacionalizma | Politika | DW | 08.09.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Pogubno preplitanje religije i nacionalizma

Najveće i najuticajnije struje, kako u Katoličkoj, tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zbog antikomunizma se odriču i antifašističkih vrednosti. Kakav je odnos Crkava i antifašizma?

Od Drugog svetskog rata u kojem je bilo sveštenika koji su učestvovali u zločinačkim ustaškim i četničkim pokretima, preko ratova iz devedesetih kada se recimo vladika Filaret fotografisao s puškomitraljezom, do nedavnih potpisa biskupa Valentina Pozaića i Vlade Košića na peticiju za uvođenje ustaškog pozdrava „Za dom spremni“ u Hrvatsku vojsku – predstavnici Rimokatoličke i Srpske pravoslavne Crkve na prostorima bivše Jugoslavije često kao svoj glavni zadatak vide služenje etnonacionalizmu, pri čemu se ne libe ni podržavanja ratnih zločinaca odgovornih za masakre. Crkvene blagoslove su tako svojevremeno dobijali Željko Ražnatović – Arkan i Ratko Mladić, dok je Košić pre samo godinu dana Darija Kordića nazvao „moralnom veličinom“. Istinsko hrišćanstvo ne samo da nije nespojivo sa antifašizmom – naprotiv: njih bi, barem u ideji, trebalo spaja humanizam i ljubav prema bližnjem.

Zajedništvo u antifašizmu

„Svaka od tih crkava može da bude ponosna na svoje ljude koji su učestvovali u antifašističkoj borbi – kako na sveštenike, tako i na vernike“, kaže za Dojče vele fra Drago Bojić, franjevac „Bosne Srebrne“ i direktor sarajevskog Internacionalnog multireligijskog interkulturnog centra (IMIC) „Zajedno“. S njim se slaže arhimandrit Nikodim Kosović, iguman Svetoarhangelskog opštežiteljnog manastirka Krka.

„Kroz tu borbu su naši narodi pokazali da mogu da žive zajedno – što smo mi sami u ovome dobu promašili“, kaže otac Nikodim. Dvojica netipičnih sveštenika zajedno su pre par dana učestvovali na tribini „Crkva i antifašizam“ na šibenskom Festivalu alternative i levice (FALIŠ) koji je ove godine održan po treći put.

„Onaj ko danas u Katoličkoj crkvi ne urliče zbog ćirilice u Vukovaru ili u Pravoslavnoj crkvi ne urliče zbog zala koja su učinjena drugima, taj ne bi trebalo da stoji za oltarom“, rekao je tom prilikom Bojić, parafrazirajući jednog protestantskog pastora koji je tokom Drugog svetskog rata to rekao ističući potrebu da se zaštite Jevreji. Kosović je istakao da su crkveni ljudi upali u zamku da budu političke vođe, a crkva nije htela da se suoči s onim što je urađeno.

Drago Bojic, orthodoxer Priester

Nikodim Kosović: Naše pozvanje nije da stojimo na vratima raja i isterujemo ljude napolje

Sveštenici u NOB-u

Pa ipak, istorija sveštenstva na Balkanu poznaje i primere poput Svetozara Ritiga, župnika zagrebačke Crkve Svetog Marka, koji se pridružio partizanima i učestvovao na zasedanju ZAVNOH-a. „O sveštenicima-antifašistima se premalo govori. Crkve su upale u autoviktimološki mentalni sklop. Legitimno je da se bave svojim žrtvama, jer je ideja antifašizma ovde bila pokrivena komunizmom, koji je bio otvoreno neprijateljski prema religiji, te je crkvama doneo stradanja“, kaže Bojić. „Problem je u tome što se najveće i najuticajnije struje u Crkvama, zbog tog antikomunizma odriču i antifašističkih vrednosti, pa zapravo stoje na anti-antifašističkoj poziciji. Drugi problem je taj što je tokom 19. veka na našim prostorima došlo do poistovećivanja vere i nacije, što je široko otvorilo vrata zloupotrebi religije u etnonacionalističke svrhe. Konačno, crkve su u socijalističkoj Jugoslaviji preuzele ulogu čuvarki nacionalne svesti. Nakon pada komunizma te su tendencije, dovedene do ekstrema, dovele do pogubnih posledica.“

„Naše pozvanje nije da stojimo na vratima raja“

„Političke ideologije i crkve su se tada ponovno srele – bio je to slučaj i sa velikosrpskom ideologijom i SPC, te Katoličkom crkvom kada govorimo o Tuđmanovoj ideologiji, odnosno u Bosni i Hercegovini o herceg-bosanskoj politici. Obe ideologije nanele su mnogo zla, kako drugima, tako i pripadnicima svojih crkvi“, nastavlja Bojić.

Kosović ističe da su se „ljudi Crkve uputili u ratna huškanja i aboliranje ratnih delovanja“, ali se po njemu ne može zato kriviti Crkva u celini. „Stavove poput onih biskupa Košića ili cetinjskog mitropolita Amfilohija, koji je gej paradu nazvao 'sotonskim smradom' – a bilo je i gorih izjava iz usta crkvenih ljudi – treba prepustiti sudu božjem. Ja lično se nadam da će se to prevazići s dolaskom mlađih ljudi u crkve, koji nisu opterećeni ratom i da nećemo više ispaštati zbog toga što su izazvale naše kolege. Naše pozvanje nije da stojimo na vratima raja i isterujemo ljude napolje“, kaže Kosović.

Bojić dodaje da tu treba praviti razliku između krivice i odgovornosti – krivicu treba individualizovati, a zajednice vernika bi zbog zločina trebalo da izraze žaljenje.

Crkveno jednoumlje

Nažalost, u crkvama dominiraju suprotne tendencije. Bojić je tako poslednju inicijativu oko ustaškog pozdrava nazvao „zastrašujućom akcijom“ i dodao da, dok je papa Franja „lepša strana Katoličke crkve“, postoje biskupi i sveštenici koji su njena ružna strana. Samo kod manjine postoji želja za suočavanjem s prošlošću i stajanjem na stranu slabijih. Štaviše, Bojić je zbog suprotstavljanja politizaciji religije kažnjen – smenjen je s mesta glavnog urednika franjevačkog časopisa „Svjetlo riječi“, i zabranjeno mu je da predaje na franjevačkoj teologiji u Sarajevu.

Drago Bojic, kroatischer Franziskaner

Drago Bojić: O sveštenicima-antifašistima se premalo govori

„U Katoličkoj crkvi su dominantne tendencije koje pokušavaju da kontrolišu slobodu mišljenja i kritičku misao. Nadam se da će i dalje biti pojedinaca koji će ići težim putem i neće se dati uvući u jednoumlje.“

Za deo klera NDH nikada nije izgubila pozitivan imidž

Austrijska teološkinja i istoričarka Ana-Marija Grinfelder ističe da u antikomunizmu Katoličke crkve u Hrvatskoj postoji kontinuitet od Alojzija Stepinca do kardinala Josipa Bozanića. „Crkva nikada nije mogla da prihvati antifašizam jer su njega kod vas predvodili komunisti. Nakon 1945. je bilo zločina nad crkvom i to treba imati u vidu, stvari nisu crno-bele, ali je i istina da se u Hrvatskoj antifašistički pokret ne može odvojiti od komunista, što je prepoznao manji deo svećenika kojima je bilo jasno da je reč o oslobodilačkom pokretu koji je bio jedina realna alternativa ustašama. Ne mogu da shvatim nadbiskupa Stepinca koji je smatrao da može da odvoji NDH od ustaša koji su je osnovali, a još i pre 1941. je imao toliko primera – poput izbeglica iz nemačkog Rajha – o tome što se događa.“

Grinfelder dodaje da za deo klera rehabilitacija NDH uopšte nije potrebna: „Kod njih ta država nikada nije ni izgubila negativan imidž. Zločini se osporavaju i omalovažavaju. Kada sam čula Stjepana Razuma, pročelnika Nadbiskupskog arhiva, kako je doveo u pitanje zločine u Jasenovcu, nisam verovala sopstvenim ušima. U Austriji niko ko je iole istorijski pismen neće reći da je nacistički režim radio neke dobre stvari ili osporavati zločinački karakter te države. Isto važi i za NDH“.

Sociolog religije i nekadašnji hrvatski ambasador u Vatikanu Ivica Maštruko obnovu proustaškog sentimenta takođe dovodi u vezu sa odnosom prema Alojziju Stepincu, „pri čemu se u antikomunizmu ide toliko daleko da se relativiziraju gresi NDH“.

Opasnost od prelivanja netrpeljivosti prema islamu

„Dovoljno je pogledati broj škola i župa nazvanih po Stepincu. To što su Košić i Pozaić potpisali, za njih nije ništa novo. Iznenadio me predsednik Biskupske konferencije, nadbiskup Želimir Puljić, koji jeste istupio u sopstveno ime, ali ih je svojim relativiziranjem faktički podržao. Inače, ta peticija posledica je atmosfere u društvu koju je poslednjih godina stvorila agresivna desnica. Postoji snažna netrpeljivost prema pravoslavlju, a bojim se da će se, ako se taj trend nastavi, to dogoditi i sa odnosom prema islamu“, kaže Maštruko.

Grinfelder je istakla da u crkvi postoje suprotni stavovi, ali su potpuno marginalizovani i potisnuti. Maštruko je takođe pesimista kada je reč o mogućnosti da u Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj ojačaju antinacionalističke ili antifašističke tendencije, naročito sa sadašnjim sastavom crkve. „Teško je tako nešto očekivati s obzirom na sadašnju hijerarhiju. Postoji trend koji traje decenijama i koji Bozanić sledi, a to je da su hrvatski biskupi na tron božanstva postavili naciju. U tom trenutku je temeljna misao hrišćanstva otišla dođavola“, zaključio je Maštruko.

DW.COM

Reklama