Pogled na prevod „Pogleda“

Povodom izložbe Cassata umetnice Nine Pops

Piše: Žarko Radaković

Kada je 1980. u zoni Radertal na južnom delu pojasa oko katedrale u Kelnu podignut oblakoder medijskog koncerna Dojče vele (DW), karta Evrope izgledala je znatno drugačije nego danas: Nemačka je i dalje bila podeljena na zapadnu i istočnu; glavni grad Nemačke bio je gradić Bon; između zapadnog i istočnog bloka država na kontinentu i dalje je čvrsto postojala vanblokovska Jugoslavija. Nikome ni na kraj pameti nije padalo da će promene u poretku Evrope biti tako drastične; pa ni meni, kada sam se avgusta 1990. iz Tibingena na jugozapadu preselio u Keln na zapadu zapadnog dela Nemačke.

U Kelnu sam se zaposlio na radiju-DW, zvaničnom medijskom „glasu“ za inostranstvo; posebno za ono na, navodno, nestabilnom jugozapadu i istoku Evrope. I pored uznemirujućih vesti koje smo učestalo emitovali, nisam ni ja sanjao da je rat na Balkanu i raspad zemlje iz koje sam poticao bio moguć. Osećao sam se zaštićen. Doduše, ne i kada sam po ulasku u zgradu DW-a potpisao dokument prema kome ću svojevoljno, na svoju odgovornost, svakodnevno dolaziti na posao u zgradu koja je, dokazano, bila kontaminirana prekomernom količinom azbesta, opakog (dokazano) kancerogenog materijala. To tiho trovanje smrtonosnim česticama trajalo je sve do 2002. kada je radio-DW preseljen u Bon.

Dakle, trinaest godina radio sam u kancelariji redakcije na dvadesetom spratu azbestom zatrovane zgrade. Svet izvan tornja u kome smo bili „zatočeni“ bio mi je uistinu slika života. Na njega sam gledao kroz dva staklena zida. Registrovao sam svaki pomicaj „napolju“. Beležio sam ih kao dokumente kontrapunkta životu „unutra“ gde smo svakodnevno pripremali vesti o svemu sto se odvijalo „napolju“. Tako je, 1997. nastala moja knjiga Pogled, dnevnički zapis nekoga ko je godinama gledao kroz prozor. Knjigu je 2000. objavio ne više postojeći izdavač Stubovi kulture.

Atelje umetnice Nine Pops nalazio se samo dvesto metara od zgrade DW-a (u pravcu severozapada). U vreme kad smo se upoznali, 2005, radila je autoportrete, svakodnevno („170 portreta za nekoliko meseci“). Takva vrsta opsesivnosti u radu umetnika oduvek me je privlačila. Opsednutost i doslednost bili su razlog moje zaljubljenosti u umetnost Meandara Julija Knifera. Obožavao sam sumanuta dugogodišnja „hodanja za umetnost“ Miroslava Mandića. Imponovalo mi je Handkeovo neodstupanje od svog „književnog opažanja“, „po svaku cenu“. I danas volim nepopustljivi telesni konceptualizam Ere Mililvojevića, doslednošću sveden na „pure live“ kao „čist art“.

U slučaju umetnice Nine Pops ugledao sam odmah instant kreativne opsesivnosti, kvalitet koji je svojstven samo izuzetnima. A upravo sam i svesno radio na životopisima „ekstraordinarnih ličnosti“ moje savremenosti. Nedostajala mi je „nepoznata“ koju ću sam otkriti, neko ko je bio „u povoju“. Čim sam ugledao Ninine autoportrete sa početka milenijuma, pomislio sam „evo mog novog junaka“.

Sticajem okolnosti je Nina Pops čitala moju knjigu Pogled. Danas, posle deset godina, priseća se ona: „Bila sam oduševljena opisima nečijeg pogleda kroz prozor. Jer gledao je okom slikara... Odmah sam poželela da slikovito Napisano dokumentujem svojim slikama. Postavilo se pitanje Kako. Da slikam figurativno, bilo mi je banalno. Morala sam da čitam drugačije. Zašto ne u apstraktnim oblicima?... Dakle, tamo gde je na početku knjige Pogled opisan muškarac sa crvenom kravatom i balonom u šaci, ja sam na svom platnu sklopila nekoliko apstraktnih formi. I tako sam nastavila do kraja knjige.“

Čitanjem i prevođenjem moje knjige Pogled na jezik apstraktnih oblika nastao je svet Formi umetnice Nine Pops. Predstavlja sklopove, preseke, nizove, segmente, fraktale, kristale, anulacije, kvazikristale, negative, dekonstrukcije, konkretizacije, simulacije, simetrije i antisimentrije, grupe i antigrupe najraznolikijih, najraznorodnijih i najraznobojnijih oblika. Za mene, bliskog recepijenta te izuzetne umetnosti, taj svet je i markantni jezik, sistem znakova specifične gramatike, morfologije i sintakse, adekvatan za prenošenje svih unutrašnjih stanja bića, svih vrsta doživljaja. Gledajući nizanje znakova u svakodnevnim vizuelnim reakcijama umetnice, mogu da govorim i o univerzalnom jeziku, razumljivom svakom posmatraču, dakako, svakom ljubitelju likovnih umetnosti. Mogu da kažem „pronašao sam sledeću kariku u lancu svojih ekstraordinarnih umetničkih ličnosti“ (o kojima pišem poslednih decenija), ali i da dodam „njen maestralni prevod moje knjige Pogled na svoj jezik apstraktnih formi ostaće najmarkantniji ogranak moje književnosti“.

Jedno od deset platana prevoda knjige Pogled na svet apstraktnih oblika Nine Pops bilo je ovih dana izloženo u Rekreativnom centru koncerna Bajer u Leverkuzenu. U nizu od sedamdesetak radova iz postfiguratvinog perioda umetnice, dakle, nastalih tokom poslednjih deset godina, predstavljen je opus koji deluje i kao „retrospektiva“ (uistinu, a i kao simulacija, dakle i konceptualno). Baš kao što je izložba otvorena u noći godišnjeg letnjeg svečanog bala u farmaceutskom koncerna, dakle, i kao „nešto drugo“.

Umetnica je svoju izložbu, otvorenu usred žege, na kraju vrućeg leta u Nemačkoj, spontano naslovila Cassata, predlažući osveženje svima koji su osetili potrebu za nečim drugim. A rukovodila se prema centralnom radu, muralu, na jednom od glavnih zidova u dvospratnom izložbenom prostoru površine od 400 kvadratnih metara. Tu su, kao iz posude zidova od stabilne Crne, predstavljeni „molekuli“, apstraktni oblici boja, u metežu i žudnji za izlaskom napolje, na slobodu, u etar. Ujedno je to replika sa najvećim uzorom Nine Pops, Julijem Kniferom, i iskazivanje divljenja umetniku Crnog kao izvorišta i skladišta svih ostalih boja.

Posebno mesto na ovoj izložbi ima prisustvo Cut-outa, jednog od glavnih „žanrova“ u kome umetnica radi poslednih godina, isecajući na papiru, zidnim tapetama, aluminijumu, segmente skalpelom korišćenim kao olovka, za konačne, neponovljive i najrisktantnije zahvate. Cut-outi su u radu Nine Pops pokazatelji nepredvidivosti, i „opasnosti“ umetničkog posla u kome se odnos umetnika prema materijalu tretira kao srž radnog procesa. „U odnosu prema materijalu začinje se sve: i sadržina i forma.“

Konačno: Na gornjem spratu izložbenog prostora ugledao sam kompaktno platno prevoda svoje knjige Pogled. Prenošenje svojih utisaka pri ponovnom gledanju te slike (pri čitanju svoje knjige prevedene na drugi jezik): povest je za sebe. Ona je poglavlje nove knjige. Ona je povest o umetnici kao jednoj od onih „izuzetnih ličnosti“ (pored Handkea, Knifera i Ere). Ta povest je počela na izložbi u Rekreativnom centru u Leverkuzenu. Nastavlja se: današnjom šetnjom na prostoru između Nininog ateljea i azbestom kontaminirane, iseljene, bivše zgrade DW-a. „Toranj je spreman za miniranje“, „jednog nedeljnog jutra oko 10 h“, najavljeno je. Tada će biti „oboren svetski rekord u visini miniranih zgrada (138m)“, pisalo je u štampi.